Kukuruz je definitivno, srpsko izvozno „zlato”. Prošlogodišnji rod, od 7,5 miliona tona, predstavlja rekordnu godinu, a gotovo polovina će biti izvezena.
Poljoprivrednici su do sada prodali strancima više od 1,5, a očekuje se da ukupan izvoz bude tri miliona tona, pišu Novosti.
Upravo zbog toga, kako kažu stručnjaci, nalaze se na meti kritika. Razlog je jednostavan, dokle god stočarstvo u našoj zemlji bude na najnižim granama, Srbija će biti jedan od većih izvoznika kukuruza.
– U ovoj ekonomskoj godini, zajedno sa zalihama, imali smo na raspolaganju više od osam miliona tona kukuruza. To je rekordna količina koja se našla pred proizvođačima i trgovcima. Kukuruz moramo da izvozimo, jer ga proizvodimo, a nema ko da ga u Srbiji potroši. Kada bi proizvođači imali kome kod nas da ga prodaju, po boljoj ceni, sigurno bi to uradili. Za domaće tržište otići će oko četiri milione tona, i to na stočnu hranu. Ostalo ide na razne prerađevine od kukuruza, palente, brašno i skrob – priča Vukosav Saković, predsednik Fonda za žito Srbije.
Kako objašnjava Saković, kukuruz je već godinama najisplativija poljoprivredna kultura. Izvoznici u Udruženju su uspeli da dovedu svetske kompanije koje se bave trgovinom žitaricama. To sve ide u prilog proizvođačima, jer oni dobijaju maksimalno moguću cenu.
– Poljoprivrednici su nekad zarađivali od 800 do 1.200 evra po hektaru. Više nije tako, pa je zarada gotovo prepolovljena. To je sve posledica niskih cena na međunarodnom tržištu. Izvoz u poljoprivrednoj proizvodnji je i lokomotiva koja vuče. To je sigurnost proizvođačima da mogu prodati robu. U Srbiji je oko milion hektara zemlje pod kukuruzom, dok su sve ostale ratarkse kulture ispod toga – priča Saković.
Poljoprivrednici su u berbu kukuruza ušli sa cenom od 12 dinara po kilogramu, dok je sada ta cena 15,30 dinara. Kako kažu stručnjaci, samo je izvoz podigao cenu.
– Kada je reč o ulaganjima, ona nisu ista za sve. Svakako je najisplativije poljoprivredicima koji imaju svoju zemlju i mehanizaciju. Sve drugo prilično umanjuje zaradu. Imamo problem jer su nam poljoprivredne površine ograničene, i retko ko poštuje plodored. To znači da ne bi smeo da seje istu kulturu na zemlji svake godine, već svake treće, četvrte. Izvesno je, međutim, da se dobar deo kukuruza seje svake godine, pa često imao problema u prenošenju određenih štetočina, koje utiču kasnije na manje prinose – objašnjava Saković.
