Ime Ljubice Čakarević doveka će pamtiti svi Užičani, ali i brojne patriote i ljubitelji istorije.
Tog leta 1918. Ljubica Čakarević imala je 24 godine. Mlada i lepa učiteljica iz Užica odbila je poziv okupatora da i dalje radi u školi i radije se posvetila grubim seoskim poslovima. Ponos joj nije dozvoljavao da radi pod austrijskom čizmom, dok su joj se otac i braća borili na frontu. Baš tada, pred kraj rata, Ljubica je otišla u Vrnjačku Banju odvevši sestru na lečenje. Tamo dolazi do istorijskog susreta koji će promeniti život lepe Ljubice, a našem narodu podariti još jednu priču o ratnoj heroini, o još jednoj srpskoj Jovanki Orleanki.
Kako je lepa Ljubica obukla uniformu
Čakarevićeva je u Vrnjačkoj Banji upoznala slavnog vojvodu Luneta. Narednik Drinske divizije Dragutin Jovanović tada se spremao za povratak na front i Ljubici je u trenutku palo na pamet da ga pita da je povede sa sobom.
Meni sinu misao: evo prave prilike! Zar i ja ne mogu na front, da podnesem sve što i naši hrabri vojnici? Mlada sam, zdrava, puna patriotskih osećanja – pisala je Ljubica u svom dnevniku.
Upozorio ju je Lune na brojne nevolje, na glad i na borbe, ali hrabra mlada Ljubica zarekla se da će sve ratne teškoće izdržati onako kako ih preživljavaju i svi slavni srpski junaci. Skratila je kosu, obukla vojničke pantalone i cokule i namestila šajkaču na glavu.
– Idem s vama i u smrt, bolje je to nego biti rob – rekla je Ljubica.
Susret sa junacima
Njena golgota trajala je 27 dana, sve dok nije stigla do Vrhovne komande srpske vojske, iznemogla i izranavljena. Na brzinu su joj previli krvareće žuljeve, da bi Ljubica što pre obišla sve vojnike.
“HOĆU TOP!”
Tek odlikovanu Ljubicu Čakarević regent Aleksandar upitao je da li dama ima kakvih želja.
– Da napunimo top, da ga prema Bugarima okrenemo, a ja da opalim – odgovorila mu je čuvena užička učiteljica.
Najpre je videla brata Milutina, a potom se srela sa velikanima – dr Arčibaldom Rajsom i vojvodama Živojinom Mišićem i Stepom Stepanovićem. Ona je bila prvi vesnik iz porobljene Srbije. Tad ju je primio i sam regent Aleksandar, vrhovni komandant srpske armije, te je Ljubica dobila Zlatnu medalju za hrabrost “Miloš Obilić“.
Išla je od rova do rova i pričala o Srbiji, bodrila vojnike, ali opisujući i okupatorske zločine. Vidala ih je i ohrabrivala, kao dobra vila poslata sa neba. I najslabiji borci posle njenih priča o kućama i ženama koje ih čekaju jurili su puni elana, nestrpljivi da krenu u proboj Solunskog fronta.
Ljubica je postala Violeta
Posle Velikog rata Ljubica se vratila učiteljskog profesiji. Udala se za sina italijanskog diplomate Nikolu de Sarna i sa njim dobila ćerku Idu. Živela je u Jugoslaviji i Italiji, gde se predstavljala kao Violeta de Sarno.
U dubokoj starosti, 1980. godine, posle smrti muža, otišla je u Sarajevo da poseti brata. Tamo se razbolela i iznenada preminula. Sahranjena je na sarajevskom groblju Bare, a iz grada na Miljacki njeni posmrtni ostaci prebačeni su u rodno Užice skoro četiri decenije kasnije – krajem prethodne, 2016. godine.
Na užičkoj sahrani, osim rodbine slavne srpske Jovanke Orleanke, prisustovali su i brojni predstavnici Vojske Srbije, grada Užica, ali i Srpske pravoslavne crkve.
Na krstu postavljenom na grob u porodičnoj grobnici stoji ime na koje je cela Srbija ponosna – Ljubica Čakarević de Sarno.
