Rubrika MOJ KRAJ ima za cilj da predstavi sve delove našeg grada – da na jednostavan način ukaže na skrivene lepote, ali i na neke probleme sa kojima se svi susrećemo. Osmišljena je kako bismo olakšali Beograđanima da upoznaju delove grada koje slabiju znaju, ali i omogućili onima van Beograda da se još bolje upoznaju sa našim glavnim gradom.
– Gde živiš?
– U bloku 70.
– A ne znam ti ja te blokove…
– Kod Kineza.
– Aaaa, da, da.
Tako najčešće izgleda moje objašnjavanje gde živim nekome ko nije iz Novog Beograda. Ali uz drage komšije, koje naročito volimo zbog tih slatko-kiselo-ljutih čudesa, blok 70 ima da ponudi još štošta.
1. Nema ništa lepše nego po toplom danu prošetati uz reku i sesti u neki od brojnih splavova da popiješ kafu, sok, čitaš knjigu… Savski kej nam je nadohvat ruke i to je stvarno ogromna prednost.
Ima različitih splavova – na Kruzu je nekada bila opuštenija atmosfera, tipa mogao si da se dogovoriš sa konobarom da ti šibne malo više alkohola u koktel, a i nisi morao da brineš o tome kako ćeš se obući. Sada su promenili klijentelu, sad je to uglavnom “ekskluziva“, pa je i ambijent usiljeniji. Na Koti 70 mi se dopadaju palačinke, onako domaće malo masnije, a na Korzou su ukusni kolači.
Ipak, mi lokalci više volimo kućnu atmosferu – na Hardiju možeš da dovedeš i kučiće, leti se gosti i kupaju (ko ima hrabrosti da se kupa u Savi), baš kao i na Jezeru. Na Skalaru uz pivo redovno dobiješ i kokice, a Knjaz osećamo kao svoj iako je u stvari u 44. bloku – tu se igraju stoni fudbal i bilijar, doneseš i karte ili jamb, a često bude i OK svirka.
Na Keju možeš i da trčiš i da vežbaš na spravama, obavezno se nađu ti što su u formi da ti nabijaju grižu savesti dok ideš da jedeš i piješ. Jedno vreme je nasred staze pisalo “odustani, nećeš smršati“, pa smo se kao ludaci smejali svaki put kada bismo prošli.
2. Olida je kiosk koji radi 24 sata dnevno 365 dana u godini i mnogo je veza i drugarstava spasao. Kad si zaboravio na slave, osme martove, rođendane i dane zaljubljenih, sletiš dole kadgod i uzmeš Bajaderu, Ferrero Rocher ili šta već. Imaju i vina i one fine kese, tako da brige nema. Zato su malo “pojačali“ cene, ali treba – plati, magarče, kad si neodgovoran. I generalno – u bloku 24 sata dnevno imaš da nađeš negde da jedeš.
3. Blok 70 izgrađen je 1974. godine, zgrade-četvorospratnice i neboderi prilično su zbijeni, pa je gustina naseljenosti velika. Dakle, mnogo je ljudi na malom prostoru, uz to su ovde tzv. “vojni stanovi“, pa se stan do stana može naći porodica vrhunskih intelektualaca i onoga što je Kreativni centar u kultnom “Nacionalnom parku Srbija“ opisao kao “gradskog seljaka“. Ali ta raznolikost ima svoje prednosti. Kako je to objasnio Miloš Šaranović, moj drug, urednik i komšija: “Bitno je da ranije postaješ svestan sveta oko sebe, na vreme se upoznaš sa profilima ljudi koji bi kasnije u životu mogli da ti prave ozbiljne probleme. To sve vidiš na vreme i sa te strane neprocenjivo je odrastati u bloku“.
4. Ono što posebno volim kod bloka, što jeste možda u maloj kontradikciji sa prethodnom stavkom, jesu “komšijski“ odnosi. Zaista, svi se u bloku osećaju kod kuće, leti se šeta u papučama, a ljudi su spremni da izađu u susret. U kafiću Bastion milion puta su mi davali gomile leda za žurke, a ne mogu ni da izbrojim koliko puta sam u pekari Mak pojeo burek “na veresiju“. Jednom prilikom vratio sam se bez dinara iz grada u gluvo doba noći, a pojeo sam burek i jogurt, zatim i čokoladicu u Olidi. Odmalena su ljudi upućeni jedni na druge i to rađa drukčiju vrstu prisnosti – bar šest-sedam puta mi se dogodilo da čekam bus kod Opštine ili kod Merkatora, a da se kola zaustave i da me neko iz bloka, neko ko mi pri tom nije drug već samo poznanik, pita da me poveze kući.
5. Najeo sam se pica u raznim picerijama u životu, ali u Atamanu su verovatno najbolje koje sam ikada probao. Od ove regularne tipa kaprićoze do nekih ludila kao što je “ohedona“. I sendviči su im fenomenalni, u stvari jedino što ne bih preporučio odatle jesu palačinke. Piceriju drži čovek čija je žena Ruskinja, što se vidi i po imenu – ataman je titula za poglavara ruskih kozaka.
6. Đilasov park, dobio naziv po tome što je izgrađen neposredno pred neke izbore, kako to obično i biva kod nas. Nalazi se u sredini bloka i uspeo je da opstane, za razliku od najvećeg broja tih “predizbornih“ radova – na velikoj travnatoj površini izgrađen je deo sa ljuljaškama, klackalicama i još nekim čudima, tako da je uvek puno dece i zaista je lepo videti.
7. Blokovi su uvek bili poznati po basketu, na šta se posebno ponosimo. Danas najpoznatije ’dete bloka’ svakako je reprezentativac Nemanja Bjelica, a ovde su ranije jedno vreme živeli i Žarko Paspalj i Dejan Tomašević. Jednom sa drugarom čekam drugog drugara da siđe napolje (živi u Paspaljevoj zgradi) i događa se nadrealna scena – pojavljuje se Vlade Divac, pritrčava mu dečak od sedam-osam godina i pita ga onako sav zajapuren: “Jeste vi Vlade Divac?“, a ovaj odgovori: “Jesam“, pogladi ga po kosi i uđe u zgradu.
Na moju veliku žalost, i ta kultura basketa polako zamire – nekada najpoznatiji tereni JUL-SPS i Rupa skoro potpuno su napušteni, a jedino se još igra na “Rajfajzenu“ na kraju bloka, i to uglavnom pet na pet.
Osim košarkaša, blok je iznedrio i tandem Dušan Čavić-Dušan Šaponja, autore emisija Ciklotron i Marka Žvaka.
8. Brodići koji preko Save voze na Adu nalaze se na keju – žuti i plavi na početku, beli u sredini bloka. Najlepši mogući odlazak do Ade – nikad autobusom, nikad kolima, nego odmah u papuče, peškir oko vrata i pešaka.
9. Ne podnosim tržne centre, ona neonska svetla me uvek izmore, od ustajalog vazduha pada mi pritisak, pa se momentalno unervozim i počinjem da grizem. Ušće još bojkotujem – ušao sam samo dva puta, jednom u bioskop, drugi put s bratom po verenički prsten, ’ebi ga. Ipak, valja što nam je Delta siti tako blizu – imaš jasan plan šta hoćeš da kupiš, odeš i kupiš i ne potrošiš mnogo vremena. Dobro je i kad organizuješ ekipu za bioskop, a tebi do Delte pet minuta hoda. Volim i da se upropastim onom “piletinom“ iz KFC-a, tako da hajde, može Delta da prođe.
10. Naravno, postoje i one lepote koje ima svaki kraj, lepote koje imaju sentimentalnu vrednost samo za onoga ko tu živi i ko je tu stvarao uspomene.
Sporedni krov vrtića gde smo kao klinci svašta radili, “ćoškić“ gde smo se nalazili i igrali “džamp-fol“, igru koju smo sami izmislili, mesto ispred škole gde mi je Vlada Radmanović dao autogram posle Sinalko turnira, koš na JUL-u na kojem sam proveo celo detinjstvo, bakica koju smo zvali Nana i koja nam je uvek davala vodu dok igramo, mesto na Savi gde smo se sankali – tada mi je delovalo kao planina, a sad vidim da jedva ima tri-četiri metra.
Zatim deo školskog krova na kojem su nam ostajale lopte kad igramo “magarca“, stubići na kojima smo montirali kanap i improvizovali odbojku, prazan prostor gde je trebalo da bude “ekonomat“ koji je nastavnica biologije obećavala decenijama, teren za mali fudbal “kod Centroproma“, iako je taj Centroprom odavno Maksi… Sva ta mesta i emocije mogu da se sažmu u jedno – u onaj osećaj doma koji imam svaki put kada prošetam blokom posle nekog dužeg putovanja.
*U petak čitajte i o negativnim stranama života u bloku 70
Poštovani čitaoci, pozivamo vas da i vi predstavite kraj u kojem živite! Šaljite nam svoje tekstove na [email protected] ili putem Fejsbuk strane Beograd bez maske, a mi ćemo objavljivati vaše priče.
