Stanare jedne ulice blizu Košutnjaka ujedinio je vremešni šareni mešanac. Pas Ogi godinama čeka da se njegov gospodar vrati iz zatvora.
Komšije brinu o njemu i hrane ga. Svi se podjednako interesuju za njegovu sudbinu. Deca iz komšiluka ga obožavaju i igraju se sa njim, piše Politika.
Ogi je dobronameran pas. Nikome ne čini zlo. Svaki dan je na ulici i gleda u pravcu u kom je poslednji put video gazdu kako odlazi. Iako se taj čovek više ne pojavljuje, verni pas i dalje radi istu stvar svaki dan. A čuva mu i praznu kuću – kaže jedan od komšija i dodaje da je Ogijev vlasnik već nekoliko godina u zatvoru.
O razlogu njegovog hapšenja ne želi da govori. Seća se dana kada je došla policija i kada se on mirno predao. Od tada nema informacije o njemu.
Seća se i dana kada je komšija na ulici našao malo, napušteno štene. Udomio ga je i odgojio, dresirao. Vikendima su zajedno išli u šetnje, po petnaestak kilometara. Svakog jutra, Ogi ga je ispraćao do ulice. Njegov vlasnik je kolima odlazio na posao, a na povratku, u ulici ga je čekao pas. I tako svaki dan. I danas. Posle toliko godina razdvojenosti.
Bude mi ga žao, naročito zimi. Kad izađem u dvorište po drva, vidim on stoji. I kad duva i kad veje. A noću, šćućuri se ispod nekog auta, vidi se samo kao neka bela tačka. Ali postojanost te tačke nikako da okopni – kaže komšija koji svakog dana hrani Ogija, čija odanost podseća na priču u Hačiku, najvernijem psu u istoriji Japana.
Profesora tokijskog univerziteta njegov pas je svakog dana ispraćao i dočekivao sa posla na železničkoj stanici. Jednog dana, Hačiko je dočekao voz, ali njegov vlasnik nije izašao. Profesor je na radnom mestu preminuo od moždanog udara. Pas ga je, iz dana u dan, čekao na stanici. I tako deset godina.
Svake večeri je dolazio u isto vreme, tačno kada je voz stizao na stanicu. Jedne novine objavile su članak o njemu. Priča o Hačiku brzo se proširila po čitavom Japanu. Njegova vernost je impresionirala Japance. Podigli su mu spomenik.
Hačiko je umro na stanici, čekajući svog gospodara. Srce i poverenje nije do kraja poverio nikome, iako su mnogi želeli da udome tako slavnog psa.
Na Ogija niko ne namerava da položi pravo, ali je dobrodošao u svakom dvorištu u kraju. A u blizini je i Košutnjak, pa ponekad, kad želi da se osami, nestane u parku. Ali, uvek se brzo vrati u ulicu. Sa istom nadom.
