Smenjuju se gradske vlasti u prestonici, ali nijedna ne uspeva da reši problem naplate karata u javnom gradskom prevozu. Mesečni gubici se mere stotinama miliona dinara, poslednjih nedelja najavljuju se novi vidovi borbe protiv švercera, a veoma interesantan „predlog“ stiže iz komšijskog Zagreba.
U hrvatskoj prestonici, koja je imala skoro identične probleme kao Beograd, izbila je prava pomama za kupovinom karata za gradski prevoz nakon odluke čelnika da je učine jeftinijom – putnici sada imaju opciju da za vožnju od 30 minuta izdvoje trećinu standardne cene za 90 minuta, što je drastično smanjilo broj švercera.
Naravno, odmah se postavlja pitanje – kakav bi efekat bio ovakve drastične promene u Busplus sistemu?
– Gotovo se rasprodaju karte u Zagrebu koje traju 30 minuta, a koštaju četiri kune, za razliku od standardnih za vožnju od sat i po koje se prodaju za deset kuna. Jedan putnik kupi čak više komada po novoj tarifi, iako ona od 90 minuta pokriva tri puta dužu vožnju. Zadovoljni su i kontrolori, jer je sve manje psovki, uvreda, ali i onih putnika koji se priljube uz aparat i čekaju da uoče službenike, pa da se onda otkucaju – prenosi “Jutarnji list“ uz napomenu da se za deset dana primene ove odluke broj švercera smanjio za više od 30 odsto.
Iako je odnos kune i dinara različiti (1 HRK=16,60 DIN), baš kao i životni standard, ne možemo da se ne zapitamo kako bi bilo da se slična opcija omogući u tarfinom sistemu Busplusa. Prema poslednjim podacima čelnika grada, u Beogradu se švercuje skoro 50 odsto putnika, što samo za GSP “Beograd” predstavlja gubitak od čak 200 miliona dinara mesečno.
Ako bi preslikali zagrebački model, onda bi kod nas karta za 30 minuta iznosila oko 35 dinara (40 odsto sadašnje cene od 89 dinara) i ona bi bila dostupnija kako Beograđanima, tako i turistima koji se obično i kreću po kraćim relacijama u samom centru grada. To je i bio jedan od argumenata zagrebačkih čelnika kada su je uvodili.
Ipak, treba imati na umu da je teritorija Beograda daleko veća od Zagreba, pa je pitanje koliko bi se daleko stiglo za 30 minuta vožnje, naročito u jutarnjem i popodnevnom špicu.
Kako bilo, ideja da je nekako moguće napuniti poprilično praznu kasu GSP-a, a ujedno pomiriti “zaraćene” kontrolore i putnike koji gotovo svakodnevno upišu po neki incident, primamljiva je.
