Do pre koju godinu, Filipa smo viđali na Filološkom fakultetu i po svirkama u gradu. A onda, dok ste rekli "keks", ovaj Beograđanin odlučio je da ode iz Srbije i to u Kinu.
* Zabranjeno svako kopiranje fotografija i prenošenje ovog teksta ili nekog njegovog dela bez linkovanja ka portalu Dnevno.rs ili dozvole redakcije.
Neretko dobijamo vesti da su naši brojni drugari iz školskih dana otputovali iz Srbije, za boljim životom i to uglavnom na Zapad. Bilo da su u zemljama nemačkog govornog područja ili u dalekoj Americi, većina odseljenih iz Beograda svoje snove ostvaruje “levo” od Srbije. Ali ne i on…
Beograđanin Filip Ivković ima 25 godina, završio je studije engleskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu i – otišao u Kinu!
Iz dalekog Fužoa, “omalenog” gradića koji ima više stanovnika nego cela Srbija, ispričao je za Dnevno.rs zašto je odlučio da ode baš u ovu azijsku zemlju, šta ga tamo nervira, šta mu se dopada i da li bi voleo da zauvek ostane da živi u državi kojom vlada Komunistička partija.
- Kako je došlo do toga da odeš i zašto baš u Kinu?
Završavao sam fakultet i baš kada je trebalo da diplomiram, na snagu je stupila odluka vlade da se ne otvaraju nova radna mesta u državnom sektoru. Pošto sam diplomirani nastavnik jezika, nije mi ostalo mnogo opcija gde bih mogao da se zaposlim.
Što se mene tiče, porodica i prijatelji su vrlo pozitivno prihvatili moju odluku. Svi su me podržali i poželeli uspeh. Malo su se čudili otkud baš da idem u Kinu, ali čim sam im opisao kakva me plata čeka i koji su uslovi rada, sve im je bilo jasno.
Od prijatelja sam čuo za kanadski koledž koji vrši obuku za nastavu stranog jezika i nudi usluge pronalaženja posla, te sam se prijavio i platio za taj sertifikat. Koliko sam čuo, ta agencija je održala još nekoliko tih treninga i bila veoma popularna tokom 2016. godine.
Tu su Kinu predstavili kao najbolju opciju za nove nastavnike – Kini su potrebne hiljade nastavnika mesečno, veoma je velika zemlja i Kinezi nisu u situaciji da biraju što znači da primaju nastavnike kojima engleski nije maternji jezik, koji nemaju nikakvog iskustva, pa čak i ne moraju da znaju engleski baš tako dobro.
- Da li planiraš da ostaješ u Kini? Da li bi mogao da zamisliš sebe da do kraja života živiš u Aziji?
Nadam se da je privremeno jer ne bih voleo da budem ovde ceo život. Upoznao sam veliki broj stranaca koji su ovde pet, šest, deset godina, iako su došli na godinu-dve, da iskuse avanturu. Vrlo je lako ulenjiti se ovde. Lako je pronaći dobro plaćen posao, životni standard stranca je vrlo lep, a nije potrebno mnogo truda da se tako nešto održava. U takvom okruženju mi je teško da nađem motivaciju da napredujem, tako da bih radije otišao negde gde ima malo više stimulansa.
Azija je velika i teško je govoriti uopšteno o njoj. Meni su se veoma dopali Kuala Lumpur i Hong Kong. Mislim da bih radije tamo ostao na duži vremenski period nego u Kini, mada ni to nije sigurno. Iskustvo poput ovog, bar u meni, budi želju za daljim putovanjem, a ne za puštanjem korena.
- Šta ti je najteže palo, na šta ne možeš ni danas da se navikneš?
Kineski mentalitet i dalje ume da me izbaci iz koloseka. S vremena na vreme naletim na neki njihov način razmišljanja koji je meni apsolutno stran i nelogičan i jednostavno ne mogu da se nosim s tim. Mada sve ređe dolazi do takvih situacija.
I – sladak jogurt. Ni dan danas ne mogu da razumem zašto je tako teško naći normalan jogurt. Trenutno znam za jedan jedini koji nema ni gram šećera u sebi, svi ostali su slađi od koka-kole.
Saobraćaj me dovodi do ludila. Električnih skutera ima svuda, od velikih prometnih ulica do pešačkih prelaza, staza za slepe, pa i liftova i šoping centara. Pravila u saobraćaju kao da ne postoje, svi voze svuda i nemaju obzira ni prema kome. Svi gledaju nešto na telefonu dok voze, šalju poruke, igraju igrice… jedini razlog zašto nema tragedija na putu jeste to što svi voze veoma sporo, pa stignu da zakoče na vreme. I njima je to normalno. A ja oderem grlo od vikanja svaki put kad sednem na bicikl.
- Šta ti najviše prija u dalekoj Kini?
Prija mi to da se osećam sigurno u bilo kom delu grada u bilo koje doba dana. Najozbiljniji kriminal koji sam video za dve godine jeste obično džeparenje. Policiju retko viđam, a i kad ih vidim – nisu naoružani. Oružje gotovo da ne postoji, a samim tim i šanse da te neko opljačka ili kidnapuje, napadne. Doduše, situacija je drugačija za strance, moram priznati. Ne bih rekao da se kineske devojke osećaju podjednako bezbedno kao ja.
- Kakvo je školstvo u Kini?
Loše. Bar ono koje sam ja video. Kinezi rastu poprilično izolovani od ostatka sveta, nisu najbolje upućeni u istoriju i trenutna dešavanja. Imao sam prilike da radim sa svim uzrastima, od vrtića do fakulteta, i ono što se prvo primeti jeste to da su potpuno odučeni od samostalnog kritičkog razmišljanja. Niko ne pokušava da nađe novi način za rešavanje problema, samo se prate postojeće smernice. Niko ne sme da kaže svoje mišljenje, samo se recituje ono za šta su nastavnici prethodno rekli da je tačno.
Slika koja se plasira u svetu, da su Kinezi (ili generalno Azijati) najpametniji i najtalentovaniji prilično je iskrivljena. To što se vidi van Kine jeste milioniti deo procenta, ti đaci su strogo kontrolisani i rade u posebnim uslovima. Prema onome što sam čuo, sva PISA testiranja su lažna, sve statistike koje govore o uspesima kineskih škola su uglavnom doterane za strane medije. Teško je videti pravu stranu školstva van Kine, tek ovde se vidi kako to zaista funkcioniše.
- Kako žive Kinezi? Kakav je standard u zemlji, s obzirom na to da je posredi država koja je odavno prerasla milijarditi broj stanovnika?
Možda nisam najpodobniji da komentarišem to jer grad u kojem živim i radim od skora je postao finansijski centar regiona i sve je više bogatih porodica ili bar onih koje pripadaju srednjoj klasi. Šoping centri su na svakom ćošku, voze se dobra kola, iPhone je najzastupljeniji mobilni telefon, Mekdonaldsa ima više nego Maksija u Beogradu, plaćaju se skupi ručkovi u restoranima, skupi časovi engleskog za decu… I ne mislim to u lošem smislu. Približili su se zapadu u tom pogledu. Sve je manje izražene sirotinje u gradu, svi imaju pristup jeftinoj hrani i odeći, svi imaju posao, ma kakav da je. Kažem, mogu da govorim samo o tome što sam video u svom gradu, ali rekao bih da standard nije uopšte tako loš.
- Kako su tebe prihvatili Kinezi?
Krajnje su prijateljski nastrojeni, ali gledaju na belce kao na modni detalj. Više puta mi se desilo da me Kinezi zaustave na ulici i traže broj telefona ili neki drugi kontakt kako bismo postali prijatelji, da mogu da vežbaju engleski kasnije (za “dž”, naravno). U kafiću, restoranu, prodavnici, na ulici, zaustavljaju belce da se slikaju, časte pića u klubovima i restoranima, nude se da nas sprovedu gradom… Poneki umeju da budu nekulturni i napadni, ali mahom su vrlo ljubazni. Svi hoće da ti pomognu kako znaju i umeju. Za dve godine koliko sam ovde nisam doživeo nijednu veću neprijatnost, a izašli su mi u susret nebrojeno puta.
