Malo je onih koji nisu makar jednom na nekoj od društvenih mreža videli neku fotografiju sa znakom "Piroshki photography", bili to fantastični portreti, pejzaži ili prikazi Beograda. Ako i niste do sad zapratili njene profile, sada ćete sigurno to učiniti.
U doba modernih tehnologija, kada svi mašemo mobilnim telefonima sa ugrađenim jakim kamerama, mnogo je onih koji sebi nametnu zvanje fotografa ili barem tvrde da se amaterski bave fotografijom. Čini se da je ta sveprisutnost “škljocanja” tolika da je teško izboriti se za svoje mesto pod suncem i postati poznat. Ipak, Marija Piroški pokazuje da je to i te kako moguće.
Istoričar, egiptolog, sama po sebi jedna od najzanimljivijih “gradskih faca” Marija svojim fotografijama prikazuje ono najlepše u svemu. Ako joj “pozira” Beograd, ona prikaže sve njegove boje i vrline tako da možete samo uz osmeh na licu da klimnete i kažete “da, to je taj grad”… Ako vidite njene pejzaže, bila to priroda Srbije ili nekih drugih zemalja, imate poriv da uskočite u fotografiju i nađete se baš na tom mestu u tom trenutku i da duboko udahnete. A, ako se zagledate u portrete koje je ona slikala, ubrzo ćete pomisliti da o nepoznatoj osobi sa fotografije znate ama baš sve.
Nadarena za to da zaviri u dušu svakome i svačemu, Marija Piroški je sagovornik portala Dnevno.rs.
- Kako je jedan egiptolog okrenut sportu i adrenalinu završio u fotografiji i da li biste sad mogli da zamislite svoj život bez fotoaparata?
Tokom završne faze studiranja uspela sam da akumuliram zavidnu količinu slobodnog vremena. Verujem da je taj luksuz doveo posredno do toga da postanem fotograf, mada sam prethodno godinama bila istoričar. U to vreme za život sam zarađivala pišući tekstove za turističke portale, pa fizički nisam bila vezana za mesto – mogla sam to da radim odakle god sam želela. Zahvaljujući tome mogla sam sebi da priuštim nešto veću učestalost putovanja od većine drugih ljudi. Na putovanjima sam uvek fotografisala, ali sam rezultatima bila nezadovoljna, jer mi se neprestano činilo da te fotografije ne prenose verno lepotu onoga što je bilo ispred mene. To me je podstaklo da unapređujem svoja znanja o fotografiji, koja su tada bila gotovo nepostojeća. Potpuno neočekivano i spontano moje interesovanje za ovaj vid izražavanja je raslo, a proporcionalno tome postizala sam sve bolje rezultate. Moram ipak da napomenem da je standard za “bolje” bio i ostao isključivo moja estetika.
Vaše fotografije odobrio je slavni Vogue. Kako je došlo do toga i kako ste se osećala u trenutku kada si dobila takvo priznanje?
Svako može da pošalje fotografije Vogue-u, nakon čega usledi ili prihvatanje ili odbijanje. Prihvatanje nekih mojih radova u Vogue kolekciju, za mene je bio jedan od znakova da sam na dobrom putu.
Fotografisanje sa sobom nosi nezanemarljivu dozu adrenalina, bilo da to znači da ćete se popeti na najviši vrh po mećavi ili imati samo prve tri pesme vremena na koncertu Ramones-a da napravite što bolje fotografije, izazov je tu i za sve ove godine on ne jenjava, mada je sposoban za najčudnije transformacije.
Svoj život bez fotografije, danas, mogu da zamislim samo kao prilično nesnađen.
- Tvoja serija fotografija „Belgrade Calling“ mnogim Beograđanima vraća nadu u prestonicu, jer baca svetlo na ono lice Beograda koje je tako lako voleti. Šta to Beograd ima što drugi gradovi nemaju?
Beograd prevashodno smatram uzbudljivijim od mnogih drugih gradova koje sam imala priliku da posetim. Ne zato što je moj grad, već jer je zaista uzbudljiv. Beograd je, recimo, najčešće rušen evropski grad. Bio je na udaru 115 ratova i ozbiljno demoliran 44 puta.
Mada se ne može reći da spada među evropske lepotice, živopisan je i narativan na iskren i životni način. Baš ta moja svest o njegovoj nedovoljnoj uglađenosti dovela je do toga da pokušam da Beograd prikažem iz mog ugla, onakvog kakvog ga ja vidim: divljeg, dramatičnog, izbrazdanog i prelepog. Beograd je kao portret starice, lica izdubljenog vremenom, nagriženog životom, ali sa iskrom u oku, zbog koje ćete naslutiti jedan bogat i neverovatan život koji je proživela.
Možda beogradske fasade nisu blistave kao pariske, ali Beograd nije Pariz, Beograd je Beograd, takav kakav je moj je grad.
- Kao fotograf primećujete pregršt najsitnijih detalja, otkrijte nam koji je Vaš omiljeni beogradski detalj koji malo ko od nas zna, kao i šta je to u Srbiji što svi moraju da vide.
Uživam u iznalaženju novih uglova za najeksploatisanije prizore. Ili iznalaženju novih boja. Ili atmosferskih prilika. Da li je to oluja iznad Pobednika ili duga nad Bulevarom u sumrak, sasvim je svejedno, ali ono što sam tokom ovih godina bavljenja fotografijom primetila je to da Beograd definitivno najbolje izgleda u saradnji sa meteorologijom.
Kada je Srbija u pitanju, planine su ono čemu se uvek najrađe vraćam. Planine Zlatar i Tara dve su naše lepotice u koje je, smatram, nemoguće ne zaljubiti se pogotovo ako ste u potrazi za prizorima od kojih zastaje dah.
-
Marija Piroški, Foto: Sunčica SidoČini se da ste uvek na pravom mestu u pravo vreme, kao da su Vaše fotografije Beograda pod snegom objavljene i pre mećave – da li to znači da uvek nosite fotoaparat sa sobom i da li možda stoji tvrdnja da najbolje fotografije nastaju sasvim slučajno, maltene u prolazu?
Godinama sam aparat nosila sa sobom svaki dan, svuda i bez izuzetka. Sada to činim gotovo uvek, ali kako odavno ne koristim kompaktni aparat, a težina moje opreme prelazi 10 kilograma, nije mi uvek jednostavno da ga ponesem sa sobom. Bez obzira na to, on je najčešće sa mnom. Ta moja revnost je direktno dovela do toga da, ne samo što budem na pravom mestu u pravo vreme, već imam i ime to da zabeležim. Ima tu i namere i slučajnosti u, za mene još uvek, neshvatljivim proporcijama.
- Sve su “jače” kamere na pametnim telefonima. Da li će, po Vašem mišljenju, mobilni telefoni potpuno nadjačati fotoaparate i baciti ih u zapećak ili ćemo se, možda, zahvaljujući hipsterima, vratiti razvijanju filmova?
Megapikseli nemaju veze sa kvalitetom fotografije. Oni govore jedino o tome koliko velika fotka može kasnije da se izradi. Ja se nisam susrela sa mobilnim aparatom koji nudi kvalitet makar i blizu DSLR-a. Možda sam staromodna, ali šta god tehnološki napredak nagoveštavao ne vidim da će ljubitelji fotografisanja u skorije vreme odbaciti prednosti full frame DSLR-ova u zamenu za ogromne megapikselaže, kompaktnost i pregršt unapred pripremljenih filtera za obradu.
Većina fotografa koje poznajem nisu vični radu u Photoshop-u, koga smatram mračnom komorom moderne fotografije. Za mene, RAW fotografija je isto što i negativ za starije generacije. Mislim da je Photoshop najviše unazađen time što je postao sinonim za nešto loše. Ljudi sa malo ili ni malo znanja svaku lepu fotografiju prozovu “fotošopiranom”, a neretko isto čine i oni koji se fotografijom bave, ali im je rad u ovom softveru stran. Kao da niko nije svestan da fotoaparat nije predodređen da uhvati realnu sliku, već realan trenutak.
Upravo zato što kamera nije garant realnost i autentičnosti boja, svetla i senki mi često sa putovanja dođemo nezadovoljni i sa rečenicom “Uživo je bilo lepše”. Meni Photoshop služi da trenutak koji je kamera zamrznula približim onome što sam ja videla i zbog čega sam naposletku i fotografisala. Mobilni telefoni mi uskraćuju tu mogućnost i kvalitet fotografija koje oni danas proizvode, još uvek je daleko od onoga što bi mene, kao fotografa, opredelilo za njih.
