Uzroci njezine tragične nesreće nikad nisu u potpunosti rasvijetljeni
Ne osećam bol. Istovremeno sam izvan svog tela i u blizini svog tela.
Otišla sam, ali sam prisutna. Potpuno se predajem. Drveću, lišću, cvrčcima, mravima. Ili se smrti predajem?” Tim rečima Anet Herfkens opisuje svoje trenutke pred sigurnu smrt u zadnjim danima boravka u džungli. Osam dana provela je u vijetnamskim džunglama nakon pada njenog aviona. Jedina je preživela. U nedelju, 14. novembra 1992. godine, Anet i njen verenik Wiljem van der Pas seli su na let iz Saigona prema odmaralištu na obali Južnokineskog mora.
13 godina bili su skupa, prava romantična priča o ljubavi sa fakulteta kojoj se isprečio posao. Oboje su bili bankari i samo srećom su se mogli sresti i družiti nekoliko dana.
Anet je bila uzbuđena. Napokon će se moći družiti na miru, ali istovremeno je bila zabrinuta zbog aviona kojim će putovati. “Zar ne možemo ići autom?”, pitala je Wiljema.
“Džungla je gusta, a put grozna. Danima bi putovali i dok dođemo morali bismo ići nazad”, odgovorio je Wiljem, piše Anet u svojoj knjizi “Turbulencija”.
Pedeset minuta nakon poletanja osetili su veliki pad. Wiljem je bio zabrinut, ali Anet je pokušavala da ga smiri. U tom trenutku avion je ponovno pao. Neko je vrisnuo i svet se smračio. “Ne sećam se šta se dogodilo, ali pretpostavljam da sam se odbijala od svega u kabini. Verovatno sam bila jedina koja nije bila privezana. Probudila sam se nakon četiri ili pet sati. Videla sam Wiljema još uvek privezanog u sedištu. Bio je nasmešen, ali mrtav. Pojas mu je slomio rebra i probio pluća”, piše Anet. Verovatno zbog šoka zaboravila je kako je uopšte izišla iz aviona. Jedino čega se seća je pocepane odeće i plavkaste kosti što je štrčala iz njene potkolenice.
Tada nije znala, ali kukovi su joj bili polomljeni, jedno plućno krilo joj je kolabiralo i vilica je bila teško ozleđena. Nakon nekoliko dana dobila je gangrenu u nožnim prstima. Danima je slušala jauke i uzdahe ljudi zarobljenih u avionu. Jedan Vijetnamac je takođe preživeo pad aviona.
“Ne brini se. Doći će po nas”, govorio joj je on. Samo nekoliko sati kasnije, umro je i on. Jauci su prestali i Anet je ostala sama u nepreglednoj vijetnamskoj džungli. “Odlučila sam da ću nedelju dana provesti na jednom mestu. Ako me do tad nitko ne pronađe, idem u džunglu tražiti hranu”, odlučno je razmišljala Annete iako je bila svesna da može samo puzati i da je traženje hrane velika želja, ali ne i stvarnost.
Iznenada, pucketanje grančica prenulo ju je iz svojevrsnog transa. Videla je muškarca u narandžaastoj odeći. “Možeš li mi pomoći?”, gotovo panično govorila je Anet. Nekoliko trenutaka je samo gledao u nju i onda je nestao. Ispostavilo se da je on bio jedan od lokalnih policajaca koji su tražili olupinu zrakoplova. Isprva je mislio i da je vidio duha zato što nikad pre nije video belkinju.
Anet je spašena nakon 8 dana bez hrane i sa tek nekoliko kapi vode. Mesecima se oporavljala, ali uspešno se vratila normalnom životu. Koliko normalan može biti život nakon takve katastrofe. Uzrok pada aviona nikad nije otkriven. Ni samo spasavanje nije dobro prošlo. Jedan od helikoptera koji su prevozili spasitelje preko nepreglednih prašuma Vijetnama pao je i svih osam putnika i članova posade je poginulo.
