Pored fizičkog i seksualnog zlostavljanja, krivičnim delom nasilja u porodici smatra se i uskraćivanje novca ili mogućnosti zapošljavanja ili obrazovanja.
Od početka primene novog Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, 1. juna, policija je već izrekla više od 3.000 hitnih mera udaljenja nasilnika iz stana, dok su sudovi odredili produženje te mere u više od 2.000 slučajeva.
Iako je u samo dva i po meseca od primene ovog zakona veliki broj slučajeva nasilja prijavljen, niz je pitanja građana vezanih za taj zakonski propis, pa i šta se sve smatra nasiljem u porodici.
Prema objašnjenju Prvog osnovnog tužilaštva u Beogradu, tim povodom, ekonomsko nasilje predstavlja uskraćivanje ili kontrolu pristupa novcu.
Takođe, ovaj vid nasilja može da se ogleda u tome da nasilnik uskraćuje žrtvi prava na vlasništvo, sprečava joj pristup zaposlenju ili obrazovanju, ili iskazuje direktnu kontrolu njenog “radnog ponašanja i profesionalnih izbora”, navodi se u detaljnim odgovorima Tužilaštva za Tanjug.
Što se tiče fizičkog nasilja, prema objašnjenju Tužilaštva, njega predstavlja “upotreba fizičke sile nezavisno od toga da li je došlo do telesne povrede”, dok je seksualno nasilje “bilo koji seksualni čin, pokušaj ostvarivanja seksualnog čina, neželjeni seksualni komentar ili predlog koji je usmeren protiv osobe i njene seksualnosti”.
Nasilje u porodici može biti izvršeno prema licu sa kojim se učinilac nalazi u sadašnjem ili ranijem bilo bračnom, vanbračnom ili partnerskom odnosu, odnosno žrtve mogu da budu – suprug/a, vanbračna/i suprug/a, emotivni partner/ka.
Žrtva može da bude i krvni srodnik u pravoj liniji – dete, otac, majka, baba i deda, u pobočnoj liniji do drugog stepena – brat, sestra, ujak, tetka, stric, zatim srodnik po tazbini drugog stepena – tast, tašta, svekar, svekrva, kao i usvojitelj, usvojenik, hranjenik ili hranitelj, ili drugo lice da kojim nasilnik živi ili je živeo u zajedničkom domaćinstvu.
Svako je dužan da prijavi nasilje
Prema novom zakonu, nasilje u porodici ne mora da prijavi samo žrtva, već su svi, rodbina, komšije, državni organi i ustanove, dužni da bez odlaganja policiji ili javnom tužilaštvu prijave nasilje ili neposrednu opasnost od njega.
Takođe, novi zakon nalaže policiji da reaguje na svaki poziv o prijavljenom slučaju nasilja i interveniše na licu mesta, kao i da, po potrebi, nasilniku izrekne hitnu meru udaljenja iz stana, a često i hitnu meru zabrane da kontaktira sa žrtvom nasilja i da joj prilazi.
Ove hitne mere, koje izrekne nadležni policijski službenik mogu da traju do 48 sati, a u tom roku sud može, na predlog tužioca, da meru ili obe mere produži za još 30 dana.
U slučaju produženja mere udaljenja iz stana na 30 dana, nasilnik može ako želi da u pratnji policije uzme iz stana neophodne lične stvari.
Na rešenje suda kojim se hitna mera određuje nasilnik ima pravo žalbe, koja, međutim, ne odlaže izvršenje rešenja, a u slučaju odbijanja predloga tužioca za produženje mere – tužilac ima pravo da se žali.
Žalba se izjavljuje Višem sudu preko Osnovnog suda u roku od tri dana od dana prijema rešenja o meri, a Viši sud je obavezan da u roku od tri dana odluči o žalbi.
Taj sud može da odbije žalbu i potvrdi rešenje osnovnog suda, može da je usvoji i preinači rešenje osnovnog suda, ali ne može da ukine prvostepeno rešenje i predmet vratiti osnovnom sudu na ponovno odlučivanje.
Sve ove mere Zakon je predvideo, u cilju sprečavanja da dođe do “pravog” krivičnog dela, jer kada nasilnik izvrši krivično delo, onda za njega odgovara u krivičnom postupku, tokom kojeg može da mu se odredi pritor ili druga mera.
Novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici je takođe predvideo i da nadležni organi u ovakim slučajevima prate situaciju i da za svaku žrtvu nasilja predvide Individualni plan zaštite i podrške.
Individualni plan i zaštite i podrške žrtvi je, prema objašnjenju tužilaštva, skup mera kojima se određuju rokovi za preduzimanje konkretnih radnji, prati sprovođenje preduzetih mera, procenjuje se njihova delotvornost, predviđa se kome se žrtva javlja u slučaju kršenja hitnih mera.
Kada su u pitanju mere zaštite, njihova uloga je da osiguraju bezbednost žrtve, zaustave nasilje, spreče ponovno nasilje i zaštite prava žrtve.
Zakon je predvideo da nadležni organi i ustanove žrtvama nasilja pruže mere podrške u smislu psihosocijalnog oporavka, osnaživanja i osamostaljivanja.
