"Ma šta nam pričali, istina je samo jedna - spasa nam nema."
Nema tog naroda na ovoj plavo-zelenoj planeti koji više od Srba voli da se busa u grudi i da se hvali. U stanju smo da izmislimo kojekakve teorije zavere i pseudonaučne podatke kako bismo dokazali svoju “sveopštu nadmoć”.
Rezime svega toga glasio bi nekako ovako – Srbi su direktni potomci dinosaurusa i božje čestice, lično su razdvojili Pangeu na kontinete, izgradili čak 27 svetskih čuda (samo su neka još odavno srušili dušmani pa nemamo dokaze da su postojala), mi smo umešani u sva (belo)svetska dešavanja i najbitniji smo na svetu. Verovatno će se uskoro dokazati da su i Njutn, Gandi, Vašington ili Selasije bili Srbende – bar po “babine linije”.
Muka mi je više od takvih priča! Nismo mi narod najstariji, nego najzaboravniji i najzaboravljeniji!
Hvalisavci koji bi srce iz grudi iščupali za svoju zemlju, ali samo ako izračunaju da im se to isplati. Citiramo srpske vojvode i kukamo nad njihovim sudbinama nesvesni toga da i sada oko nas pate, propadaju i umiru mnogi koje će možda naši potomci slaviti i veličati.
Isto onako kako se sad narogušeni krstimo kad se setimo da je Milunka Savić jedva dobila posao čistačice, ne pada nam na pamet da vidimo gde i kako žive heroji današnjice.
Gde su nam deca koja nižu uspehe na takmičenjima po belom svetu? Imaju li iz čega da uče, imaju li šta da jedu? Imaju li krov nad glavom?
Svi ti vojnici koje samo jedna naredba deli od polaganja života za Srbiju – zapitamo li se nekada da li možemo nekako da im pomognemo?
Zaboravljamo kako prolaze oni koje slavimo i uznosimo do zvezda. Zaboravljamo sve, jer nam je tako lakše da se pomirimo sa životom.
Nevolja je što, tako zaboravljajući, i mi sami postajemo zaboravljeni. Hoće li nas se iko setiti jednog dana? I po čemu?
Sve mi se čini da nam spasa nema, a da će se u budućnosti čuti samo: “Ovde, u ovoj pustiji balkanskoj, živeo je jedan mali narod. Pojma nemamo gde nestadoše”.
