U našu redakciju stiglo je pismo jednog Beograđanina koji muku muči sa pozivima iz kol-centara političkih stranaka. Njegovo pismo objavljujemo u celosti.
“Ja sam samo jedan običan, najobičniji građanin ovog prokletog belog grada i živim svoj običan, najobičniji život. Znate već kako živi prosečan mučenik danas – radim na crno, radim još jedan posao sa strane, hranim dvoje dece, ženu i taštu, trudim se da im priuštim što bolji život i da ih sačuvam od zla koje nas okružuje.
Za mišljenje me odavno niko ne pita, osim ako se žena i tašta dvoume šta da pristave za sutrašnji ručak – a i tad pobedi dečji odgovor, a ne moj. Moje je da radim i da, koliko-toliko, zaradim.
Ipak, s vremena na vreme, dođe do tih momenata kad neke nepoznate ljude istinski i od srca zanima šta ja mislim. To je, naravno, vreme pred svake vašljive izbore u ovoj zemlji gde niko nema pravo na privatnost, pa su svačiji brojevi telefona dostupniji nego međunožje prosečne starlete.
Zovu me, verovali ili ne, već dva puta iz kol-centra jedne stranke. Jednom iz opštinskog, jednom iz centralnog. Oba puta su me, nepogrešivo, pozdravili imenom i prezimenom.
Jedna gospođa koja me je zvala rekla je da su broj dobili od anketara – a ja nijednom anketaru nikada nisam dao broj telefona. Druga je rekla da ona to ne zna i da je samo “običan operater” u kol-centru.
Obe su pitale da li ću podržati njihovu izbornu listu 4. marta… Obe su dobile isti odgovor.
Taj odgovor će dobiti i svaki sledeći nesrećnik koji bude zvao:
Opet pitam bagro, odakle vam moj broj?! Brine me samo, ćero, da li ovo radiš za platu jer ne možeš da nađeš bolji posao ili ti je neko obećao radno mesto i državni posao, a ti si glupa i naivna pa si poverovala? U oba slučaja, znaš, časnije je da se za 50 evra prodaješ ispod mosta. Pretpostavljenima i onom glavnom na listi poruči sledeće – glasaću za onog koji vas bude sprečio da me ikada više pozovete, makar me zvali i da mi uručite milionsku nagradu!
