U Srbiji je zabranjeno sahranjivanje van groblja. Ipak, u pojedinim delovima zemlje i danas se mogu videti porodične grobnice u dvorištima. I to, po zakonu.
Kult mrtvih kod Vlaha je vrlo izražen. Smrt je za njih novi početak, pa im je normalno da svoje mrtve sahranjuju na porodičnom imanju.
Razlozi za to su običajni ali i praktični, posebno u Ranovcu koje je po teritoriji najveće selo u Srbiji.
– Naše groblje je daleko, preko četiri kilometara, a do četrdeset dana je običaj da se ide svaki dan na groblje – kaže Dragoljub Grbinović, iz Ranovca kod Petrovca na Mlavi, a prenosi Rts.
Robin Grbinović, predsednik MZ Ranovac kod Petrovca na Mlavi, objašnjava da se kod njih kuće retko prodaju.
– To je jako strašno za neku porodicu i niko nije hteo da kupuje kuće gde su grobovi druge familije, tako da su im ostavljali u amanet da čuvaju i da šire imanje – ističe on.
U Ranovcu postoji sedam zvaničnih grobalja i ona su počela da se prelivaju na okolne njive. Sa druge strane, na porodičnim imanjima postoji još četrdesetak, koja datiraju od pre pedeset, pa i sto godina.
U Voluji kod Kučeva ne postoji seosko groblje, a izbor mesta za porodična, niko ne ograničava, pa često mogu da budu i u blizini bunara.
– Pek kad izađe poplavi i groblje i sve i ruši ograde oko groblja, možda i spomenike odnese – navodi Mirko Vunturišević iz Voluje kod Kučeva.
Nenad Medrulović iz Voluje kod Kučeva kaže da odluka o sahranjivanju i dvorištima nije naša.
– To je odavno. Moj deda je sahranjivao njegove u dvorištu – priča Nenad.
Skupština opštine Kučevo donela je odluku da u selima gde nema groblja, mogu da se sahranjuju u dvorištu, ali to odobrenje primenjuju i drugi.
Zoran Velimirović, zamenik načelnika opštinske uprave Kučevo, navodi da je to samo iz razloga što su jaki mesni običaji koji regulišu način sahranjivanja.
Pravoslavna crkva svetim mestima smatra samo zvanična groblja, ali se prilagođava običajima ovog kraja.
– Mi obavimo opelo u kući i na grobu obavim opelo. I ništa tu nije novo. Oni običaje obave pre nego što dođe sveštenik – kaže Mladen Stojanović, sveštenik u Ranovcu kod Petrovca na Mlavi.
Etnolozi kažu da takve primere možemo da vidimo i u praistoriji.
– Oni su pre svega predstave gde su duša i telo vezani za kuću i ognjište. Vuku korene iz najranijih predstava i balkanskih verovanja koja su kasnije hristijanizovana – objašnjava etnolog Aleksandar Repedžić.
Sahranjivanje u dvorištima kuća svojstveno je i drugim krajevima u Srbiji.
