Kada je pesnik Gojko Đogo početkom osamdesetih godina prošlog veka neko vreme nebo posmatrao podeljeno na kvadrate, bilo je to doba nezaraslih rana komunizma u raspadu i tioističkih ideala kojima su se tada hranili i neki budući sledbenici demokratije. Zbog zbirke pesama „Vunena vremena” Đogo je neko vreme odležao iza rešetaka, potom bio i jedan od trinaestorice intelektualaca koji će 1989. godine obnoviti rad Demokratske stranke, da bi njegov politički angažman zaoštrio udesno u smeru kojim je išao i Radovan Karadžić.
Dušebrižnicima i samozvanim vlasnicima Titovog nasleđa zamestala je
Đogova zbirka koju je obeležila metafora kojom je nekadašnju plavu i belu
ljubičicu iz pesama narodnooslobodličkog ciklusa nazvao pacovom s Dedinja.
Zbog pokušaja da evoluciju uvede u poseban tok i od flore načini faunu, Đogo je
kao disident bio osuđen na dve godine robije, što je u to doba bilo čak i
poželjno.
Momo Kapor, neumorni beležnik beogradskog života, onog vidljivog a i
onog underground, pričao je i beležio kako je neko prijavio pisca Miodraga
Bulatovića da je u Klubu književnika ogovarao Privrednu reformu, „remek-
delo” Titovog vremena. Na suđenju, kao svedoci, pojavilo se Buletovo društvo
za kafanskim stolom: Matija Bećković, Borislav Pekić, Duško Radović, Predrag
Palavestra i Mirko Kovač. Bila je to 1966. godina, vreme Brionskog plenuma i
pada Aleksandra Rankovića, i procesa Bulatoviću. Kaže Kapor da su i
legendarni Iva i Buda, zakupci Kluba književnika, zanemarili kelneraj i
pridružili se društvu koje je nad kariranim stolnjakom prepričavalo suđenje.
Klubom se vazdan motao izvesni Mujo Đ., koščat Crnogorac, koji se
muvao između stolova, skupljao infomracije i, kao savestan građanin i policajac,
prosleđivao ih Tamo gde treba. Toliko se odomaćio da su već svi znali da je
doušnik pa nisu prezali ni od toga da ga zamole da im prekoreda produži lične
karte ili pasoše, što je on doživljavao kao posebnu počast.
Rekosmo, neko je prijavio Buleta da ogovara Privrednu reformu. Možda
Mujo Đ.? Uglavnom, proces je vođen u Četvrtom opštinskom sudu kod
Kalemgdana, u nekakvoj jazbini, godinama neokrečenoj sudnici, nalik onim iz
Kafkinih romana. Sudija krupan, ćelav i s važnom značkom na reveru,
prekoputa Bule na crnoj optuženičkoj klupi.
Sudija je svedoka Bećkovića koji je odmah želeo da zna ko je oklevetao
Bulatovića.
„Niste Vi ovde da postavljate pitanja”, reče sudija. „To je moj posao”
„U tom slučaju, ja želim da izvlačim pitanja, a ne da me Vi pitate šta Vam
padne na pamet”, njemu će Matija.
„Pravo da zna ko ga je prijavio ima samo okrivljeni”, bio je sudijin stav.
„Ja se osećam kao Kafkin Jozef K. Ne znam ni ko me je ni zbog čega
prijavio”, branio se Bulatović. Pošto mu je sudija rekao da će i to saznati,
pozvao je svedoka Duška Radovića.
Duško, priča Momo, pospan, ubijen dosadom, na pitanje da li je čuo da je
Bule ogovarao Privrednu reformu, odgovara:
„To je isključeno, a da je to zaista uradio ja bih bio prvi koji bih ga
prijavio; ne bih dozvolio da mi neko drugi to uzme ispred nosa”. Na red je došao
i Pekić koji je u doba komunističkog progona i Informbiroa već imao iskustva sa
sudijama i zatvorom.
„Da li ste bili prisutni kada je optuženi Bulatović ogovarao Privrednu
reformu?”, bilo je novo sudijino pitanje.
„On nije nikada ogovarao”, bio je Pekićev odgovor.
„A da li je neko drugi ogovarao?”, uporan je sudija.
„Jeste!”
„Ko je to bio?”
„Ja”, mirno je odgovorio Pekić.
„Šta ste Vi rekli?”, nezaustavljiv je sudija.
„Rekao sam da je to najveća glupost koja se može zamisliti i da ugrožava
kulturne vrednosti”.
„A šta je na to rekao optuženi Bulatović?”
„Ne sećam se tačno, ali znam da je to bila neka beskompromisna, najljuća
reč koja se može zamisliti”. Potom ustaje Bulatović, stavlja desnu ruku na grudi:
„Kazao sam tada da je to naš jedini izlaz!”
„Da li Vas je ubedio?”, pita sudija Pekića.
„Naprotiv, još sam bio ubeđeniji da je to najveća moguća glupost”.
„A gde se odvijao taj razgovor?”
„U mojoj kući”.
„Ko je još bio prisutan?”
„Samo nas ddvojica”.
„Šta da radim s ovim?”, hvatao se za ćelu sudija.
„Sad je to moj slučaj”, rekao je Pekić, „a Bule je nevin!”
I bi proces.
Pravo iz sudnice, Bule je ušao u telefonsku govornicu i pozvao Muju Đ.
„Zamisli, Mujo, neko me prijavio da sam ogovarao Privrednu reformu”.
„Ma nije moguće! Pa, šta misliš, ko je to uradio?”, nevino će Mujo Đ.
„Ja mislim, ti!”
„Hajde da se vidimo”, predložio je Mujo i nađoše se u bifeu.
„Slušaj, Bule”, poče Mujo uz vinjak, „moraš da me razumeš, dugo nikog
nisam prijavo, pa sam prijavio tebe da ne bih ostao bez posla, a znao sam da tebi
ionako ne mogu ništa”.
Vratimo se prvom slučaju. Na suđenu Gojku Đogu ključni svedok bio je
pesnik Brana Petrović, urednik „Prosvetine” zbirke koja je objavila „Vunena
vremena”. Dolazi Brana posle suđenja u Klub književnika i priča kako ga je
sudija optužio da je omogućio štampanje neprijateljske knjige.
„Ali to o drugu Titu je fikcija, čista fikcija, druže sudija”.
Sudiji baš i ne beše jasno to u vezi s fikcijom te je Brana morao da
objasni:
„Vidite, druže sudija. Mene je jedanput moja tetka vodila kroz Čačak za
ruku. Bio sam mali, nisam imao ni deset godina i tetka mi reče da pogledam u
nebo iznad crkve gde se upravo pojavila Bogorodica. Pogledao sam, ali
Bogorodica istog časa nestade. Zbog čega? Jer je bila fikcija, a i crkva iznad
koje se pojavila bila je takođe fikcija, jer je uopšte nije bilo…”
„A gde živi Vaša tetka?”, pita sudija.
„Ja uopšte nemam tetku, i tetka je fikcija”.
Vreme sadašnje.
Glumci Zaječarskog pozorišta „Zoran Radmilović” Vujadin i Vladimir
Milošević dobili su otkaze zbog, kako navode, učestvovanju na mitingu
opozicije u tom gradu, održanom 9. marta. Na spekulacije da su oba Miloševića
politički nepodobna, upravnik Pozorišta Vladimir Cerović odgovara da je u toj
kući urađena nova sistematizacija radnih mesta u kojoj za dvojicu glumaca-
mitingaša mesta nema.
Vujadin Milošević i njegov prezimenjak Vladimir, nosioci su pozorišnog
repertoara, pa se nameće logično pitanje: Ko će po sistematizaciji, urađenoj na
brzinu, preko kolena i po hitnom postupku, naslediti sve naslovne uloge koje ta
dva glumca igraju? Suflreri, inspicijenti, nosači tacni, kafe kuvarice, tetkice…?
Vujadin, koji je široj publici poznat po ulogama u filmovima „Šejtanov
ratnik”; „Artiljero” i „Šišanje”, na svom fejsbuk profilu napisao je da su on i
Vladimir ostali bez posla zbog pesme „Svi na protest” otpevane na mitingu.
Otkaze im je uručila sekretarica, a optremninu i sedam zaostalih plata nisu
dobili.
Pesma „Svi na protest” posvećena je čelnim ljudima Zaječara, obiluje
nezadovoljstvom, revoltom, buntom i tekstom koji se izučava kao klozetska
poezija, čiji je rodonačelnik Bora Đorđević. Nisam neki fan pojedinih izraza
kojih u pesmi ima, ali sam još manje ljubitelj suđenja pesnicima i otpuštanja
glumaca zbog otpevane pesme. Toga se, u najmanju ruku, gnušam.
Ukoliko su se neki u pesmi prepoznali, sami su se razotkrili; ukoliko im je
nešto u pesmi zasmetalo, uvredilo ih, mogli su da presaviju tabak pa pravac kod
sudije. Ćelavog. Ukoliko su hteli sudsku zadovoljštinu i satisfakciju, mogli su ih
dobiti pravno i demokratski (čime se inače diče!?). Otkaz glumcima zbog
uvredljivog teksta pesme jeste nemoć sakrivena iza tobožnje sistematizacije.
Kafkijanski, bez suda i presude.
I grad Zorana Radmilovića ima svog Muju Đ. Ako mu glumci smetaju,
Mujo je u velikom strahu. A možda je sve ovo fikcija. Ili nije. Vremena su inače
ili-ili. Zato, pevaj brate, vunena su vremena.
