Otac je doneo u kuću ikonu arhangela Mihaila, zapovednika nebeske vojske, princa anđela, sveca kojeg slavimo i slava koja ima istoriju u našoj familiji, u našoj lozi preko Vasojevića, pa sve do Nemanjića. Nisam ni znao šta je slava niti ikona i zbog čega istu moramo da proslavljamo. Od tada je počelo moje verovanje u nešto. Roditelji mi nisu nametali Boga, crkvu ili pak slavu. Priča je duga, ali sećam se dok sam bio mali da smo mnoge srpske crkve i manastire obišli. Božija kuća, rekoše mi. Crkve, hramovi i manastiri su lepe građevine. Zamišljam ih da su ćutljive, siromašne, pune mudrosti i misterije, skromno ponosne za razliku od svih građevina koje je čovek ikada napravio. Počeo sam da verujem u sve jer 'hej, svi veruju'. I moji veruju, možda tako treba, verovaću i ja.
Sa četrnaest godina posetio sam manastir Hilandar, a sa osamnaest i devetnaest sam išao u manastir Ostrog i tim putovanjem sam, valjda, obišao skoro sve srpske manastire. Ako me neko pita zašto, ne bih znao da mu odgovorim.
Kasnije sam čitao razne knjige, priručnike, literature, romane i uvek je bio neki pasus o religiji koji je, verujem, namerno ostao nedovršen kako bi čitalac mogao detaljno da istraži nešto više o tome. I istraživao sam o hrišćanstvu. Svaki članak me je na neki način ubeđivao da se pridržavam pravila koja mi ta religija nameće: posećuj crkvu, posti, poštuj zapovesti… Nijednog pravila se ne pridržavam. Ali ako idemo solucijom da nam je Bog dao najveću moć – slobodnu volju, pa samim tim i izbor da l’ ćemo se pridržavati Njegovih zapovesti ili ne, moj glas nije otišao Njemu. Ako Pakao zaista postoji, moja soba je rezervisana na poslednjem spratu najskupljeg hotela u centru žarišta.
Tokom svog odrastanja, odbacio sam sva moguća sujeverja, crkvu, veru u politiku, u biće bolje obećanja i ostao sam samo nasamo sa Bogom u kojeg još verujem, kome se molim, često razgovaram sa njim i mnogo se svađamo. Nekad čak uključim maštu, zamislim ga kako izgleda, pobijemo se i, naravno ja dobijem. Ljut sam na Njega ali verujem da ima plan za mene.
Elem, ubeđen sam da su crkve nametnuli ljudi kako bismo živeli u zabludi. Ako gledamo objektivno, zablude su lepe jer u njima je sve moguće, na svako pitanje se dobija pozitivan odgovor, svi se smeju, sve fantastično ide. Smrt zabludama! Takođe, mislim da je i svaki obred koji se dešava u crkvi zabluda.
Ne mogu da budem u tripu kao mnogi koji uđu u crkvu, pogledaju gore u plafon koji se i ne vidi koliko je visok, osete neku hladnoću, udahnu tišinu, zagrle miris i onda kreće retrospektiva sećanja, pozitivne misli biju loše, tri do četiri molitve za razne segmete života i osećaj kao da vas On lično grli. Ne, nemojte se osećati posebno u crkvama. Jer to znači da ste uplašeni i da samo tamo imate mir. Osećajte se posebno svuda i nađite mir na mnogim mestima – vi odlučujete, vi birate.
Dok sam čitao, a kasnije prelistavao Bibliju, nisam nigde naišao na tekst u kome piše da se Isus zalagao ili da je podigao neki hram, crkvu, manastir. Svoje verovanje sam odavno odbacio da su te građevine Božije kuće i da se u istima možemo očistiti od grehova. Izvinite, ali ja se Njemu molim na livadi, poslu, na šolji dok sedim, dok se kupam, dok spavam (tad se obično i svađamo), molim se Njemu i posle seksa (da ona ne zatrudni ili pak da ne dobijem neku bolest), uglavnom molim se kad osetim potrebu bilo gde, bilo kada.
Ali, moje verovanje u mudre građevine sam preusmerio na druge segmete. U tom drugačijem pogledu verujem i nadam se da su hramovi jedini spas.
Situacije kojih se plašim jeste prirodna nepogoda, odnosno katastrofa: poplave, cunami, vulkani, kiša, grad, oluje, suša i zemljotres. Koliko sam zapamtio od jednog arhitekte, hramovi se obično grade da izdrže zemljotres do 9, 10, 11, pa čak i do 15 stepeni Rihterove skale. Dok su sve ostale građevine rađene da izdrže do 6, najviše do 8 po Rihteru.
Ako je nada poslednja ostala u Pandorinoj kutiji, onda se na neki način od prirodnih katastrofa možemo zaštititi, odnosno nadati se spasu u hramovima.
No, da se objasnim jer ne želim da me osuđujete ili pak vređate: obilazim i dan danas sve te mudre građevine, sedim ispred, šetam po dvorištu itd.. Ne zato što u njih verujem da su Božije kuće, već da se sklonim od ljudi.
Svojeručni potpis: Дабетић Иван
