Vest da je Slobodan Praljak juče u Haškom tribunalu nakon izricanja presude za ratne zločine popio otrov i nešto kasnije preminuo kao munja je obišla ne samo Balkan nego i ceo svet! Mediji se od tada pomno bave analizom lika i biografije penzionisanog hrvatskog generala, ali u čitavoj priči slabo primećen prolazi podatak o tome - ko je bio otac Slobodana Praljka!
– Slobodan Praljak nije ratni zločinac i s prezirom ne priznajem vašu presudu – uzviknuo je general Slobodan Praljak juče usred haške sudnice i naočigled celog sveta popio otrov!
Vest da je nešto kasnije preminuo obišla je brzinom munje ne samo Balkan nego i ceo svet, a mediji se od tada pomno bave analizom lika i biografije penzionisanog hrvatskog generala. Ipak, u čitavoj priči slabo primećen prolazi podatak o tome – ko je bio njegov otac!
“NEKO BI U HAGU MORAO DA ODGOVARA”: Ovo je izjava Praljkovog advokata o događaju koji je šokirao svet!
Slobodan Praljak rođen je 2. januara 1945. godine u Čapljini u Bosni i Hercegovini u porodici Mirka Praljka, pripadnika sigurnosnih policijskih struktura bivše SFRJ. Abdulah Sidran, jugoslovenski i bosanskohercegovački pesnik, pisac i filmski scenarista, u svojoj autobiografiji “Otkup sirove kože” naziva ga “hrvatožderom”.
– Ja sam poznavao čika Mirka i celu porodicu Praljak i o njima ne bih mogao baš ništa ružno kazati – nego je tako kazivano za pokojnog Mirka Praljka u zapadnoj Hercegovini, jer je on bio policijski čovek, čovek Ozne, čovek Udbe. Dakle, oni partizani koji su bili ostali u uniformi – a Ozna znači Odeljenje za zaštitu naroda – tako su se i osećali, bili ugledni, časni ljudi… Tako je Mirko Praljak radio svoju patriotsku misiju goneći po škripama po Hercegovini preostale ustaške vojnike. I kao takav, naravno, poneo na leđima ogromnu mržnju mnogih preživelih koji su imali svoju rodbinu, sinove, braću među Pavelićevim vojnicima – rekao je Sidran u intervjuu Novom listu iz 2011. godine.
Osvrćući se na to, književnik je istakao da smatra da je očevo zanimanje imalo ogromnog uticaja na Slobodana Praljka koji sa tim “teretom” živeo čitavog života.
– Dete je ponelo tatin krst… plavooki Bobiša, njega su zvali Slobodan Bobiša Praljak, a gurkaju se ljudi laktom dok je hodao Mostarom i kazuju: “Vidi li ga, j… li ga ćaća, isti Mirko”, jer mrze njegovoga oca. A dete, kad raste noseći na plećima takav strašan teret, pri svojim životnim opredeljivanjima traži rešenje. Kod Praljka se dogodilo da, zbacujući tatin krst s leđa, preuzme i nešto što možda i nije hteo da preuzme – istakao je Sidran.
U istom intervjuu pisac se osvrnuo i na svoje prijateljstvo sa haškim osuđenikom.
– Ja ne branim nijednog ratnog zločinca, kako ću braniti, pa meni je učinjeno zlo koje je obesmislilo moj život, uništilo moj narod, uništilo državu koju ja više nemam; narod je malčice preživeo, ali još malo pa neće biti ni Bošnjaka, za sto godina postojaće ljudi koji će se zvati ‘poreklom Bošnjaci’… Ali, ja verujem – a to mi je mnogo zamereno – i govorim u odbranu Slobodana Praljka. Bili smo prijatelji i moje poznavanje njegove ljudske prirode buni se protiv ikakve mogućnosti da je mogao izdavati komandu za zločin – objasnio je Sidran u intervjuu.
