Grad od kamena koji je oživeo za buduće generacije

Prolazeći kroz kapiju stičemo utisak da ulazimo u svet daleke prošlosti. Vizantija, Turska, Austrougarska, delić renesanse, delić modernizma i sve to u čast jednog čoveka – Ive Andrića. I 40 godina posle smrti, jedini srpski nobelovac nastavlja da se odužuje gradu koji ga je inspirisao i u koji je smeštena radnja njegovog čuvenog romana 'Na Drini ćuprija'.

Zvanično otvoren 28. juna 2014. godine, na stogodišnjicu ubistva prestolonaslednika Franca Ferdinanda, Andrićgrad je udahnuo novi život gradiću, kasabi sa desetak hiljada stanovnika. 

– Pre izgradnje Višegrad je bio skoro mrtav grad. Svi su odlazili od njega, nigde ništa nije radilo, turisti eventualno fotografišu most u prolazu i to je to – kaže nam Aleksandar Stančić, profesor engleskog jezika zaposlen u Andrićgradu.

Na centralnom trgu nalazi se spomenik Ivi Andriću, a pored su kafić i poslastičarnica. Prolazeći pravo glavnom ulicom dolazi se do statue Petra Petrovića Njegoša i pravoslavne crkve. Svedena je, skromna, a miris tamjana uliva spokoj i onima koji nisu vernici.

Oko nas su zgrade koje će uskoro postati studentski dom jer fakultet treba da počne sa radom u oktobru – za početak scenske umetnosti. Studenti će moći da koriste biblioteku u okviru Andrićevog instituta – ona trenutno broji oko pet hiljada naslova, a nabavljeni su još mnogi koji tek treba da stignu.

– Institut radi od početka prošle godine, a do sada je najviše posla imalo odeljenje za istoriju jer je bilo sto godina od početka Prvog svetskog rata. Institut poseduje i galeriju ’Lubarda’, svakih mesec-mesec i po tu je nova postavka – objašnjava Stančić i upućuje nas da pogledamo slike crnogorskog ekspresioniste Naoda Zorića.

U blizini su i knjižara i bioskop, a pozorište će biti otvoreno naredne godine premijerom opere Emira Kusturice “Na Drini ćuprija“. Kusturici, čoveku koji je najzaslužniji za postojanje Andrićgrada, žitelji su veoma zahvalni, čak je na jednoj kući iscrtan i grafit “profesore, hvala za sve“.

Po sunčanom vremenu svi uživaju napolju, ispijaju kafe (videli smo i glumca Zorana Cvijanovića), jedu tulumbe i baklave, a turisti, strani i domaći, sa fotoaparatima oko vrata trude se da do kraja upiju atmosferu.

Najviše je ljudi iz Srbije, ali dolaze i iz udaljenih zemalja kao što su Indija, Kuvajt, SAD i Ujedinjeni Arapski Emirati. Ima naravno i Evropljana, prošle godine bilo je oko 200.000 turista, a ove se očekuje još veći broj, oko 250.000.

– Prvo pomisle da su ovo kulise za neki film, a kada im objasnimo šta je u pitanju, onda se oduševe – uz osmeh kaže Stančić, a i nekoliko Rusa sa kojima smo popričali u prolazu takođe su bili impresionirani onime što su videli.

Drina je čista, čarobne, zelene boje, pa je teško odvojiti oči od nje. Izlazeći na obalu tražili smo pogledom jedan od najvećih simbola istorije na ovim prostorima – znameniti most, “glavni lik“ Andrićevog čuvenog romana. Stajao je golem, neprolazan i ulivao je strahopoštovanje. Kao i za svaku umetnost, nužno je poznavati kontekst –  “kapija“ mosta, njegovi lukovi budili su sećanja na događaje iz romana i terali su nas da im se ponovo vratimo.

Doduše, sačekalo nas je i veliko razočaranje – most se renovira i trenutno je nemoguće proći njime. Od pre sedam godina pod zaštitom je UNESKO, od tada je i zatvoren za saobraćaj (zašto je i do tada bio otvoren?!), prvo su se renovirale kule, a sada se i gazište restaurira kako bi bilo što sličnije autentičnom stanju.

Vožnja Drinom obavezna je za sve koji dođu u Višegrad – košta svega jedan evro, most je još lepši kad mu se približite, a i perspektiva iz koje se posmatra Andrićgrad čini ga primamljivijim.

– Život je neshvatljivo čudo jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija – oslikano je na jednom zidu uz Andrićev portret i most u pozadini. Uopšte, u Višegradu je sve u znaku našeg nobelovca koji je odrastao baš tu.

Hodajući dalje gradom, nemoguće je ne naići na prodavce različitih suvenira – magneti, čaše za rakiju, stolice, zastave…

– Više ima posla za sve, za nas suvenirdžije, za ugostitelje, prodavce, ljude koji izdaju smeštaj – objašnjava ljubazna Sneža Andrić i insistira na tome da nam pokloni jedan magnet.

– Omladina u manjem broju odlazi iz Višegrada jer ima posla kod kuće. Živnula je atmosfera, mladi završe fakultet i ostanu, tako da je zaista drugačije nego ranije. U poslednjih godinu dana u Višegradu se sklopilo više brakova, što znači da se sve više ljudi odlučuje da ovde zasnuje porodicu – srećno i zadovoljno objašnjava Sneža, čija se ćerka zove Iva i koja je rođena tačno 120 godina posle Ive Andrića.

Svi ljudi sa kojima smo se susreli bili su nalik Sneži – predusretljivi i fini, da se čovek oseti prijatno i dobrodošlo. Međutim, to ne znači da je sve idealno, još je mnogo posla pred svima u Višegradu.

Očekivali smo mnogo bolju hranu – ćevapi jesu dobri, ali ipak se ne mogu porediti sa onima u Sarajevu i Banjaluci, u poslastičarnici u okviru Andrićgrada slatkiši su prosečni u najbolju ruku, mada je baklava izvrsna u poslastičarnici Belvedere koja se nalazi blizu mosta. Uz to, daleko od toga da je jeftino, cene su slične onima u Beogradu.

Sa time bi se moglo i živeti, makar bi mogli oni koji ne uživaju toliko u dobroj hrani, ali prevoz predstavlja veliki problem. Autobuska stanica ne postoji, rečeno nam je samo da “autobus staje oko jedan kod motela Okuka“.

Kada smo došli, sačekao nas je kombi u kojem nije bilo mesta za nas. Taksista nas je potom odveo preko granice, da bi nas taj isti kombi tu pokupio, pa smo morali da stojimo do Čačka, više od tri sata. U razgovoru sa lokalcima saznali smo da tako nešto nije nesvakidašnje, već uobičajeno.

Da bi očigledan trud svih ljudi dobio puni smisao, takve osnovne stvari moraju se bolje urediti. Ali dobro, ceo projekat još je vrlo mlad i Višegrad tek uči kako da se izbori sa gomilama ljudi koje mu svakoga dana kucaju na vrata.

Pokucajte i vi, i uživajte nekoliko dana u miru, reci i lepoti koja vas okružuje. I obavezno ponesite neku od Andrićevih knjiga.