Vesti  Info  /  Kultura

DIMITRIJE, NEVEROVATNI BEOGRAĐANIN: Otisnuo se preko okeana i postao PRVI SRPSKI DOKTOR DŽEZ KLAVIRA!

Dok slavna jugoslovenska grupa Vatreni poljubac peva o "Doktoru za rokenrol", mi smo pričali sa prvim srpskim doktorom džez klavira!
Autor: Anđelija Lazić Foto: Privatna arhiva
Vreme: 14:40h | 20. april. 2017.
0

 

U doba kada su deca bila maltene osuđena na turbofolk, jedan dečak je rastao okružen profesionalnim muzičarima. Trčkarao je po Operi beogradskog Narodnog pozorišta i upijao harmonije koje su mu popločavale put ka uspehu. Danas, kada se u Beogradu pune splavovi, taj dečak je odrastao i svira klavir u Karnegi Holu. I ne samo da svira već, kako ljubitelji muzike kažu, "jede" klavir. Njegovi prsti odavno su srasli sa dirkama, a on i klavir komuniciraju na nekom višem nivou, neshvatljivom običnom čoveku.

 

 

Dimitrije Vasiljević ima 32 godine i već je postao doktor nauka na Univerzitetu u Ilinoisu. Dimitrije je prvi srpski doktor džez klavira i imali smo čast da pričamo sa njim svega dve sedmice pošto je odbranio doktorat.

 

Otac Dimitrija Vasiljevića peva u Horu beogradske Opere, pa nas ne čudi što je i on pošao putem klasične muzike. Međutim, prvo pitanje koje nam je palo na pamet jeste – otkud džez? Iako je Beograd na svetskoj muzičkoj sceni poznat i kao domaćin izvrsnog džez festivala, ne bi se reklo da je to najpopularniji muzički žanr u Srbiji.

 

Na to pitanje bi bilo najlakše odgovoriti onim standardno uvreženim objašnjenjem da se u mojoj kući oduvek slušala muzika jer su roditelji skloni muziciranju – otac profesionalno, a majka iz hobija, te sam eto i ja bio izložen tom uticaju i stoga kasnije počeo profesionalno da se bavim muzikom.

 

No, sa ove vremenske i geografske distance, bacivši pogled preko ramena, čini mi se da mi je zapravo taj muzički put sudbinski bio zacrtan od samog početka. Kao da nisam ja izabrao njega, već on mene i kao da su se neke zvezde poklopile tako da nikada ne dobijem slobodu izbora profesije, već da od malih nogu jednostavno znam koji poziv mi je namenjen. Takav dubok unutrašnji osećaj predodređenosti za jednu jedinu stvar, od miliona drugih koje život može da ponudi, istovremeno je i blagoslov i usud, ali je pre svega neka vrsta misije koju verujem da svako od nas poseduje u nekom obliku, samo je neko više svestan toga, a neko manje.

 

 

Moja misija je, dakle, muzika. Klasika je, usled dostupnosti u muzičkom školstvu u Srbiji bila prirodan početak, ali kasnije se javila želja za improvizacijom, modernijim stilovima i izlaženjem iz okvira notnog teksta. Tako sam preko zabavnjaka, popa i roka koje sam skidao "na uvo" ubrzo shvatio da mi to nije dovoljno i da mi treba stil koji će pružati kompleksnije kreativne i umetničke izazove i satisfakcije. Opet, čini mi se, džez je našao mene pre nego ja njega i od tog trenutka, pa sve do sada, volimo se i mrzimo, istražujemo se međusobno, pa onda ne govorimo neko vreme, pa se pomirimo, ali ne možemo jedan bez drugog – baš kao i svi sudbinski partneri.

 

Od Beograda preko Masačusetsa, Njujorka, Ilinoisa... Dimitrijev put do doktorata bio je bukvalno dugačak. I, iako je to finalni korak u obrazovanju, Vasiljević kaže da je on, zapravo, tek na početku i da u godinama koje dolaze možemo mnogo toga da očekujemo od njega.

 

Kada sam prvi put stigao u Ameriku, bio sam težak klinac i nije mi bilo jasno u šta sam se upustio, kao ni to da će taj odlazak od kuće biti i moj konačan odlazak u svet, da će uslediti fenomenalno putovanje – kako spoljašnje tako i unutrašnje. Promenio sam nekoliko adresa u Americi – Boston, Njujork, Ilinois... 

Uskoro se ponovo selim i očekujem bar još nekoliko selidbi u budućnosti – do konačnog boravišta.

Ne smatram da sam ostvario svoje snove. Zapravo tek sam na početku tog procesa. Kada sam se pre deset godina doselio u Ameriku, nisam ni slutio da ću jednog dana završiti doktorat iz džez klavira, jer sam imao drugačije planove na umu. Moj tadašnji cilj bio je da, pošto završim osnovne studije na Berkliju, naučim da sviram džez i počnem da gradim sviračku karijeru – što se i desilo, ali se ubrzo desio i život, pa se u moj inicijalni plan uključilo još mnogo raznih faktora. Nakon Berklija sam završio Master studije iz džez klavira u Njujorku, a onda eto i doktorirao na Universitu u Ilinoisu. U Bostonu, Njujorku i Čikagu sam mnogo svirao, kako kao lider svog benda, tako i kao sajdmen brojnim sastavima.


 

 

Imam svoj cilj, misiju koja me vodi, a kojoj je luča muzičko usavršavanje i stvaralaštvo – i na oba intenzivno radim. Uz to neminovno ide i sazrevanje ličnosti u svakom pogledu, borba sa sobom i svojim slabostima i prenebregavanje brojnih prepreka i iskušenja koja su se pojavljivala tokom godina u raznim formama i veličinama. Tokom svih tih avantura, upoznao sam brojne zanimljive ljude, čuo najrazličitije životne priče, učestvovao u fantastičnim projektima, posećivao neverovatna mesta i bio svedok mnogih interesantnih sudbina iz kojih sam mnogo naučio o životu i svetu oko sebe, ali i o samom sebi.

 

Ipak, moj put mi je uvek bio pred očima i dizao bih sidro kad god bih osetio da je na pomolu bilo šta što može značajnije da ga poremeti dok još nije došao do ključne tačke ka kojoj stremi. Na doktoratu sam radio poslednje tri godine, ali on je samo jedno od oruđa koje će mi biti korisno za pričanje moje umetničke priče, nikako nije konačna stanica ili ispunjenje sna. Doktorska titula je važna zbog mnogo čega, ali ona mora služiti i kao podsetnik na to da je jedno poglavlje gotovo i da tek sada predstoji još vežbanja, kaljenja, brušenja i usavršavanja. Nova avantura tek počinje!

 

 

Prvi ste doktor džez klavira u istoriji Srbije. Da li osećate težinu te titule i da li su vaši trud i talenat prepoznati u našoj zemlji?

 

Sasvim slučajno sam saznao da sam prvi doktor džez klavira u istoriji Srbije, a drugi doktor iz džeza generalno – posle mog dragog kolege i sjajnog džez gitariste Zvonimira Tota. Vidim to kao zanimljivu činjenicu i ništa više od toga. Osećam satisfakciju zbog ostvarenog uspeha, ali smatram da, za razliku od naučnih disciplina, u muzici čovek mora da se dokaže najpre na sceni. Danas u džezu imate dve struje muzičara – one koji zagovaraju učenje muzike "na ulici", van svake škole i akademskih metoda. Druga struja je strogo akademska i neretko deluje veoma naučno u bavljenju džezom. Lično smatram da je pravi recept za jednog vrhunskog muzičara - razumeti i upražnjavati obe struje odjednom. Potrudio sam se zato da završim sve nivoe školovanja i pokupim što više konvencionalnog znanja, ali isto tako i da sviram na raznim scenama sveta i kalim se u ringu sa "živim" muzičarima. Nikada se nisam priklanjao ni jednoj džez struji, klanu, stilu, školi mišljenja ili kružoku. U džezu me je uvek privlačila mogućnost istraživanja, brušenja svog stila, korišćenja različitih znanja i veština za konstruisanje svojih pravila, ličnih ansambala i originalnog zvuka.


 

 

Što se tiče Srbije, već dugo nisam tu i uglavnom sam izgubio veze sa muzičkim svetom i ispao iz tokova. Tokom ovih 10 godina odsustva nijednom nisam svirao u Srbiji, ali planiram da to u najskorije vreme popravim. Iskreno, mislim da domaća javnost ne daje dovoljno mesta u medijima našim muzičarima u dijaspori, a ima ih mnogo izuzetno kvalitetnih i zbog toga je to velika šteta. Istovremeno se potenciraju neki muzičari sa domaće scene od kojih ima zaista sjajnih, ali povremeno i onih drugih. No, verujem da to nije tendenciozno već se odvija po principu - daleko od očiju, daleko od srca.

 

 

Brojni slavni džez muzičari komentarisali su vaš rad. Čije su vas reči hvale najviše iznenadile i oduševile?

 

Imao sam tu čast da učim od i sarađujem sa velikanima poput Krisa Potera, Džoa Lovana, Breda Šepika, Čipa Meknila, Žan-Mišela Pilka i mnogih drugih. Ono najvrednije što sam pokupio od njih nisu muzički i tehnički koncepti, već individualnost i spremnost na pomeranje granica u muzici i rušenje postojećih pravila. Uz to, većina njih je veoma "na zemlji", svi i dalje vredno vežbaju i usavršavaju se, iako su postigli najviše visine u svom zanatu. Dakle, skromnost, samopregor, snažna muzička ideologija i širina ličnosti. Većina tih ljudi ne bavi se samo muzikom, već se obrazuje na najrazličitije načine, mnogo čitaju, stalno putuju, posećuju različite kulturno-obrazovne manifestacije, duhovno se obrazuju i intelektualno uzdižu.


 

 

Mislim da nema ništa jalovije od muzičara koji samo o muzici ume da priča i samo ga ona interesuje. Muzika svakako treba da zaokuplja centar pažnje svakog od nas čiji je ona poziv, ali da bismo bili u stanju da prodremo dublje u njenu strukuru i njene tajne, moramo biti široko-obrazovane i dubokomisleće ličnosti. Toga su svesni svi ovi gorenavedeni umetnici i neprestano rade na takvim veštinama. S tim u vezi, najveći kompliment mi je upravo kad čujem, bilo od nekog od velikana, bilo od kolega, bilo od "običnog" slušaoca, da je moja muzika stilski sveža i originalna, te da nosi jak lični pečat autora. Jer, zaista, skoro svako može da sedeći 12 sati dnevno za instrumentom, navežba virtuoznost, ali put do originalnosti daleko je složeniji i riskantniji.

 

 

Sa kojim biste svetskim, a kojim srpskim muzičarima voleli da sarađujete?

 

Sa svakim i ni sa kim posebno. Trenutno sam u fazi isprobavanja različitih formata bendova kao medijuma za muziku koju komponujem i izvodim i velika mi je želja da pronađem dobitnu kombinaciju u vidu trija ili kvarteta u kome će biti stalni ljudi koji se neće menjati od albuma do albuma ili projekta do projekta.

Nisam neki obožavalac ad-hoc džeza dok zveckaju čaše i ljudi žamore i svira se po dvestoti put pedeset istih pesama u istom aranžmanu, sa muzičarima kojima je to samo još jedno veče na poslu i koji neretko gledaju na sat kad će kraj seta. 

 

Podjednako uživam da sviram i za druge ljude na njihovim projektima, ali najmanje volim da sviram "standarde" po klubovima, sa nasumičnim muzičarima, nasumičnoj publici, mada i to radim često pošto je to u opisu posla jednog džez muzičara. Više me, dakle, motiviše koncertno i festivalsko nastupanje, kada se određena tematika brižno osmisli i pažljivo pripremi za određeni nastup sa pažljivo izabranim muzičarima koji daju sve od sebe da doprinesu datoj muzici.

 

Što se Srbije tiče, čuo sam da ima mnogo talentovanih mladih džez muzičara koji dolaze, a od kojih su mnogi već i otišli na razna školovanja po inostranstvu, pa nisu ni stigli da se značajnije predstave srpskoj publici (što je donekle bio i moj slučaj).

 

Mislim da je nezahvalno pominjati imena, kako domaća, tako i strana, jer imena dolaze i prolaze, danas je u modi ovaj, sutra onaj, ali muzika je ta koja ostaje ili ne ostaje i za nju se vežem, daleko pre nego za muzičara ili za određeni stil.

 

 

 

Ima li džez budućnost u Srbiji i u kome se ona ogleda?

 

U Srbiji je entuzijazam za džez uvek bio na zavidnom nivou i nekako je bio obrnuto proporcionalan političkim i ekonomskim krizama koje su u poslednjih nekoliko decenija potresale i još uvek potresaju zemlju. Ljudi u našoj zemlji, čini mi se, imaju sluha za džez i rekao bih da je scena u poslednjih nekoliko godina naročito u procvatu. Imamo i tu sreću da se na Fakultetu muzičke umetnosti pre nekoliko godina otvorio i prvi pravi džez odsek. U vreme kada sam ja studirao na FMU taj odsek nije postojao, pa su svi klinci koji su želeli da uče džez bili primorani da idu napolje. Sada je to malo drugačije i mislim da mora da postoji neki vid domaće baze za džez koja bi okupljala i održavala domaću ligu muzičara, a verujem da FMU to jeste ili, barem, može da bude.

 

Kod nas talenta ne manjka, a ni želje da se svira i sluša džez. Možda bi moglo donekle da se poradi na unapređivanju kritičkog mišljenja publike koja, čini se, nekada sve redom "guta" sa ushićenjem, naročito sve što dolazi sa zapada, pa ma kakvog kvaliteta to bilo. Ali, to je stvar razvijenosti scene i siguran sam da će u godinama koje dolaze, ukus publike postajati sofisticiraniji, a to će onda i domaće bendove i pojedince motivisati da još više napreduju i tako unapređuju i kompletnu scenu.

 

 

Kakvi su vaši planovi za budućnost? Da li ćete se vraćati u Srbiju ili ostajete u Americi?

 

U budućnosti bih voleo da se u potpunosti ostvarim kao izvođač, kompozitor i profesor džeza u širem smislu. Time mislim na džez kao pre svega individualni kreativni, improvizacioni muzički izraz ukorenjen u tradicionalnom korpusu stilskih elemenata američke crnačke muzike, ali sa visokim stepenom žanrovske rastegljivosti, a ne kao nekakav uzak žanrovski pojam tipa bibop, sving, hard bop, fusion....

 

 

Moj konačan cilj jeste da, kroz džez i uopšte muziku, pronađem odgovore na neka od egzistencijalnih pitanja koja sve nas muče. Da, ako je moguće, prodrem u neke od tajni sveta ideja i da postanem što bolji muzičar i što ispunjeniji čovek. Onda kao takav, mogao bih, čini mi se, da budem u prilici da muzikom koju pišem i sviram i pedagogijom kojom prenosim znanje studentima, utičem na mikro svetove pojedinaca. Možda nekog inspirišem ili nekome ulepšam veče, dan, život.

 

Muzika je za mene misija, umetnost je oruđe, a cilj je prenos te datosti na druge ljude, grupe i zajednice, širenje kreativnosti oko sebe. U Srbiji sam rođen, odrastao, tamo su mi najmiliji i tamo se uvek vraćam i Srbiju volim i čuvam u srcu. Ipak, kada jednom čovek ode u svet u potrazi za odgovorima i umetničkim i životnim stremljenjima, kada doživi tušta i tma, on zauvek biva promenjen i bude mu teško da se ponovo i konačno vrati u sredinu iz koje je potekao i u kojoj, kako to uvek uvidimo kad dođemo kući na odmor, sve nekako i dalje stoji kako smo i ostavili. Svetska muzička scena pruža brojne mogućnosti, ali Srbija me napaja kreativnom energijom, tradicijom, verom, ljubavlju i sećanjima koje onda koristim u svojoj muzici na nekim drugim scenama. Za mene je taj i takav spoj dobitna kombinacija.

 

Komentari

Nije moguće komentarisati vesti starije od 5 dana.