Skoro da i nema deteta na svetu koje ne zna ko je bila Ana Frank i šta piše u njenom dnevniku. Tragična sudbina Jevrejke koja je rat provela krijući se na jednom tavanu u Amsterdamu samo da bi zajedno sa porodicom bila otkrivena i poslata u logor, dala je lice milionima bezimenih žrtava i postala planetarno poznata. A da li ste čuli za Tanju Savičevu?
Iako svi znaju za dnevnik Ane Frank postojao je još jedan, manje poznat dečiji zapis o nemačkoj okupaciji tokom Drugog svetskog rata, piše portal Viralnova.
Iako možda nije tako detaljan kao Anin, dnevnik Tanje Savičeve nije ništa manje dirljiv! On i danas služi kao podsetnik na strahote koje su proživljavali civili u okupacionim zonama tokom nacističke invazije.
Ovo je njena priča:
Tatjana Nikolajevna Savičeva bila je sovjetska devojčica. Njen život pre rata nije se mnogo razlikovao od života miliona ruske dece.
Otac joj je umro kad je imala šest godina, pa joj je majka ostala sama sa petoro dece — devojčicama Tanjom, Evgenijom i Ninom i dečacima Mihailom (Mišom) i Leonidom (Ljokom).
Savičevi su planirali da leto 1941. provedu u selu, ali ih je napad na Sovjetski Savez 22. juna u tome sprečio. Svi sem Miše, koji je ranije otišao, odlučili su da ostanu u Lenjingradu. Upravo ovaj postupak za porodicu Savič pokazaće se kobnim.
BABICA IZ AUŠVICA: Prkoseći nacistima, ona je u paklu logora donela na svet VIŠE OD 3000 BEBA
Porodica je pomagala sovjetsku vojsku — Marija je šila uniforme, Ljoka je radio kao projektant u ministarstvu ratne mornarice, Ženja u fabrici municije, Nina na izgradnji gradske odbrane, a ujaci Vasja i Ljoša u protivvazdušnoj odbrani. Tanja je, kada joj je bilo samo 11 godina, kopala rovove.
Nekoliko dana nakon što se Nina jednostavno nije vratila sa posla, majka je Tanji dala sestrinu svesku. Nju je Tanja koristila da započne mali dnevnik. Ranije, Tanja je imala pravi, obimniji dnevnik, ali ga je spalila kada ničega drugog nije imalo za ogrev.
Svaki dan, Tanjina sestra Jevgenija ustajala je pre zore. Hodala je nekoliko kilometara do fabrike u kojoj je proizvodila nagazne mine radeći u dve smene. Sem toga, donirala je krv. Usled svega toga, njeno telo je oslabilo, pa je umrla u fabrici 28 decembra 1941. godine.
Kratki zapisi koje je Tanja napravila u svom dnevniku pokazuju sav horor sa kojim se susrela počev od tog dana:
Ženja je umrla 28. decembra u podne 1941.
Baka je umrla 25. januara u 13h 1942.
Ljoka je umro 17. marta u 5 ujutru 1942.
Ujak Vasja je umro 13. aprila u 2h posle pomoći 1942.
Ujak Ljoša je umro 10. maja u 16h 1942.
Majka je umrla 13. maja u 7:30 ujutru 1942.
Savičevi su umrli.
Svi su umrli.
Tanja je ostala sama.
Avgusta 1942, Tanja je postala jedna od 140 dece spašenih iz Lenjingrada i dovedenih u selo Krasni Bor. Bila je potpuno sama, izgladnela i evidentno u stanju šoka. Malo je govorila i još manje jela iako joj je to bilo preko potrebno.
POTEZ KOJI JE ŠOKIRAO SVET: Žena koja je preživela AUŠVIC i Mengeleove eksperimente otkrila zašto je OPROSTILA NACISTIMA
Anastasija Karpova, učiteljica u tamošnjem sirotištu, poslala je pismo Tanjinom bratu Mihailu, u tom momentu njenom jedinom živom znanom srodniku: “Tanja je živa, ali ne izgleda zdravo. Doktor, koji ju je skorije posetio, kaže da je veoma bolesna. Potrebni su joj odmor, posebna nega, dobra ishrana, bolje okruženje i, pre svega, majčinska briga”.
Maja 1944, usled pogoršanja stanja, Tanja je poslata u bolnicu u selu Šatki, gde je umrla mesec dana kasnije, 1. jula, usled crevne tuberkuloze.
Nina i Mihail su se vratili u Lenjingrad nakon rata i u ostacima svog doma pronašli Tanjin dnevnik. Mihail je za vreme rata bio u selu, a Nina se nije vratila kući ne zato što je umrla, kako su Savičevi mislili, već zato što je, kao uzorna radnica, hitno prebačena do Ladoškog jezera i evakuisana.
Danas je original Tanjinog dnevika izložen u Lenjingradskom istorijskom muzeju, a jedina kopija na Spomen groblju Piskarjovskoje.
Maja 1972, otkriven je spomenik Tanji Savičevoj u Šatkiju koji je kasnije proširen na memorijalni kompleks. Asteroid otkriven 1960. nazvan je 2127 Tanja. Mika Antić je napisao prozu “Jedan izgubljeni randevu” inspirisan Tanjinim dnevnikom:
“U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo… Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli. Ovo je moj izgubljeni randevu.”
