Pobusani ponedeljak uvek pada u prvi ponedeljak posle Tomine nedelje i prvi posle Uskrsa. Iako nije najjasnije od kada datira tradicija obeležavanja ovog dana i odakle je ona došla, njega prati veliki broj narodnih običaja i verovanja koja su se održala i do današnjih dana.

 

Pobusani ponedeljak je pokretni praznik pravoslavne crkve posvećen mrtvima. Toga dana, po narodnom verovanju i običaju, treba “pobusati” grobove umrlih srodnika tj. na njih staviti zelenu travu.

U nekim krajevima, ovaj dan se obeležava kao zadušni – izlazi se na groblja, pale se sveće, uređuju grobovi i sveštenik vrši parastose i pomene za pokoj duša pokojnika.

Ipak, po nečemu je pobusani ponedeljak različit od ostalih zadušnih dana u godini. Danas se na groblja iznose crvena jaja koje su domaćice ofarbale na Svetli petak! Ta jaja koja se kucaju o spomenik, i upokojeni se pozdravljaju sa “Hristos Vaskrse”.

Tim pradavnim običajem se iskazuje ljubav i poštovanje prema umrlim srodnicima, sa kojima se na taj način deli radost Vaskrsenja Hristovog i pobede nad smrću. Na kraju se preostala jaja podele sirotinji.

Veruje se da je ovaj običaj najpre nastao u krilu ruske crkve, odakle je, verovatno, došao i u naše krajeve. O njemu je pisao još Vuk Karadžić u svom rečniku u kome kaže da se kod Srba ovaj ponedeljak zove i “Ružičalo” jer ljudi tada pored grobova sade novo cveće (ruže, pa odatle “ružičalo”), ali i “Družičalo” jer u narodu postoji običaj da se na današnji dan momci i devojke okupljaju i druže.

“Valja se” da se danas na nekom pogodnom mestu okupe prijatelji, da se igra, peva i zabavlja. Treba uplesti nekoliko venčića od vrbovih grana i nositi ih u kosi, a ko se kroz venac poljubi postaće pobratim/posestrima za tu godinu. Ili tako bar narod veruje…