Odgurnula je život pun straha, nemoći i beznađa i shvatila je da je dovoljno jaka da oprosti. Ali ne i da zaboravi! Ovo je hrabra životna priča jedne od Mengeleovih bliznakinja.
Eva Mozes Kor rođena je 1934. godine. Imala je sestru bliznakinju. Mirjam i ona bile su treće i četvrto dete svojih roditelja. Živeli su u veoma malom selu u Transilvaniji, u Rumuniji. U maju 1944. godine, Eva i njena porodica vozom su dovedeni u koncentracioni logor Aušvic.
Izašli smo iz vagona. Vršena je selekcija između onih koji će živeti i onih koji će umreti. Ljudi su plakali, gurali se, psi su lajali… pokušali smo da pronađemo smisao i ja sam se osvrnula kako bih pokušala da razumem kakvo je to mesto. Nikada ranije nisam videla ništa slično. I dok sam se osvrnula, shvatila sam da su moj otac i moje dve starije sestre nestali. Nikada ih više nisam videla – seća se ova žena.
Eva i Mirjam držale su se za majku svom snagom, pokušavajući da ne izgube i nju. Nacistički vojnik je jurišao sredinom selekcione platforme, vičući na nemačkom “blizanci, blizanci”. Primetio je devojčice i pitao je da li su bliznakinje. Evina majka ga je pitala da li je to dobro, a on je rekao da jeste. Onda je ona rekla da su devojčice bliznakinje.
U tom trenu, prišao je drugi vojnik i gurnuo našu majku desno, a nas levo. Mi smo plakale, ona je plakala. Poslednje što pamtim su majčine ruke ispružene u očaju dok su je odvlačili od nas. Nisam joj rekla ni ‘zbogom’ ali nisam shvatila da će to biti poslednji put da je vidimo, a sve to se dogodilo u roku od 30 minuta od napuštanja voza. Moja cela porodica je nestala. Ostale smo samo Mirjam i ja, držale smo se za ruke i plakale. Bile smo Mengeleove bliznakinje, a tek smo kasnije saznale šta to znači – priča danas Eva.
Doktor Jozef Mengele, poznat kao Anđeo smrti, izvodio je eksperimente na blizancima. Njegov zadatak bio je da ustanovi kako da poveća stopu rađanja pripadnika arijevske rase.
Potez koji je šokirao svet: UNUK KOMANDANTA AUŠVICA otkrio zašto ga je USVOJILA JEVREJKA koja je preživela logor smrti
Eva svedoči da ih je ozloglašeni doktor brojao svakog jutra, u želji da zna “koliko ima zamorčića”. Ona je opisala eksperimente koji su vršeni nad njom i njenom sestrom.
Ponedeljkom, sredom i petkom držali bi me nagu u sobi sa mojom sestrom bliznakinjom i mnogim drugim blizancima, i do osam sati dnevno. Merili su svaki deo mog tela, poredili to sa merama moje sestre i potom sa svojim zapisima. Drugim danima – utorkom, četvrtkom i subotom – vodili su nas u laboratoriju. Vezivali su mi ruke da zaustave protok krvi, uzimali su mnogo krvi iz leve ruke, a u desnu su mi davali najmanje pet injekcija. Ni tada ni danas nismo znali šta su bile te injekcije – seća se.
Posle jedne od tih injekcija Eva se razbolela, tresla se od groznice i visoke temperature. Ruke i noge su joj otekle i mnogo su je bolele. Avgustovsko sunce joj je pržilo kožu, dok je drhtala. Imala je ogromne crvene fleke na telu.
UNUK KOMANDANTA AUŠVICA POSETIO SRBIJU i prekinuo ćutanje porodice: “Baba mi je rekla da deda nije uradio ništa loše”
Tokom sledeće posete laboratoriji nisu joj vezali ruke. Umesto toga, izmerili su temperaturu i odmah je odveli u bolnicu.
Bolnica je bila druga baraka, puna ljudi koji su mi delovali više kao mrtvi nego kao da su živi. Sledećeg jutra je došao Mengele, sa još četvoricom lekara. Nikada me nije pregledao, samo je pogledao listu u kojoj je upisano kolika mi je temperatura i onda je rekao: “Šteta, mlada je, a ima samo još dve nedelje života“. Od te naredne dve nedelje ostalo mi je samo jedno jasno sećanje. Kako puzim po podu barake, jer nisam mogla da hodam. Puzila sam do drugog kraja barake da bih došla do česme sa vodom, i dok sam puzila padala sam u nesvest nekoliko puta, govoreći sebi da moram da preživim – priča Eva.
Posle dve nedelje, groznica se smirila i Eva se osetila mnogo snažnije. Trebalo je da prođu još tri sedmice pre nego što se skroz unormalila temperatura male logorašice i pre nego što su je vratili kod sestre.
Mirjam… Kad sam se vratila, sedela je na krevetu, gledajući u prazno. Kad sam je pitala šta joj se desilo, rekla je da ne može i ne želi da priča o tome. I nismo pričale o Aušvicu sve do 1985. godine – ističe Eva.
Te godine joj je sestra ispričala da je dve nedelje (baš one dve sedmice koje je kao rok do kraja Evinog života naveo Mengele) bila pod dvadesetčetvoročasovnim nadzorom nacističkih lekara. Posle toga su je vratili u laboratoriju i dali joj mnogo injekcija od kojih joj je bilo loše.
Nakon decenija ćutanja progovorio SIN DOKTORA MENGELEA: “Sve vreme sam znao gde se moj otac krije” (VIDEO)
Mnogo godina kasnije, kada je Mirijam odrasla, udala se u Izraelu i zatrudnela, zadobila je bubrežnu infekciju koja nije reagovala ni na jedan antibiotik. Tokom druge trudnoće 1963, infekcija je bila toliko jaka da su je pregledali izraelski doktori i otkrili su da su joj bubrezi zaostali, kao kod 10-godišnjeg deteta.
Preklinjala sam je da više ne ostaje u drugom stanju jer je svaka trudnoća bila rizik po njen život. Ali imala je treće dete i posle tog porođaja bubrezi su počeli da otkazuju. Tada sam ja donirala svoj levi bubreg. Imala sam dva bubrega i jednu sestru, pa je to bio lak izbor. Međutim, godinu dana kasnije pronašli su joj maligne polipe u bešiki. Doktori su mi tražili da nađem naše dosijee iz Aušvica, ali nikada ih nismo našli i nikada nismo saznali šta nam je ubrizgano u tela i Mirjam je umrla 6. juna 1993. godine – seća se Eva.
Nekoliko meseci posle Mirjamine smrti Evu je nazvao profesor iz Bostona koji je rekao da želi da dođe i da se obrati studentima. Ali, rekao je i da bi bilo dobro i kada bi dovela nekog nacističkog lekara. Tada se prisetila projekta u kojem su prethodne godine učestvovale ona i njena pokojna sestra. Bio je to dokumentarac nemačke televizije o Mengeleovim blizancima i u njemu se pojavio i nacistički doktor iz Aušvica.
– Pomislila sam da, ako je bio živ ’92. godine, moguće je da je živ i 1993. Našla sam njegov broj telefona, nazvala sam ga i pozvala ga u Boston. Rekao je da ne želi da ide u Boston, ali da bi voleo da se sretne sa mnom – u svojoj kući u Nemačkoj – priča ova dama i dodaje da se nijednog trenutka nije dvoumila.
Avgusta 1993. godine Eva je otišla kod doktora Munča.
Nisam planirala da ga pitam bilo šta od ovih pitanja. Ali odjedanput, pitam ga da li je ikada prošao pored gasne komore, da li je nekada ušao tamo, da li je znao kako je funkcionisala… I rekao je “mhm”… Kazao mi je da je to košmar sa kojim živi svakog dana svog života. Onda mi je objasnio kako je radila gasna komora. On je bio izvan nje i posmatrao kroz špijunku dok gas prodire u komoru. Gledao je kako ljudi umiru. Kad bi svi umrli i prestali da se pomeraju, znao je da su mrtvi i potpisao bi izveštaj o smrti. Bez imena, samo broj ubijenih ljudi – seća se.
Tada je Eva pozvala doktora da ide sa njom u Aušvic 1995. godine, na 50-godišnjicu oslobođenja logora. Želela je da potpiše to što je rekao, ali da to učini u ruševinama gasne komore u Aušvicu. Pristao je. Eva Kor sada ima originalni dokument potpisan od strane jednog naciste.
– I ako ikada sretnem revizionistu koji kaže da se Holokaust nije dogodio, pokazaću mu taj dokument – kaže dok joj glas drhti od emocija.
Htela je da mu zahvali na pristanku da potpiše takvo svedočenje, ali nije znala kako da se zahvali jednom nacisti. Deset meseci kasnije, probudila se sa idejom da mu napiše pismo oprosta. Znala je da će mu se to dopasti i da je to značajan poklon. Preživela iz Aušvica daje pismo oprosta nacističkom lekaru.
Ono što sam otkrila o sebi mi je promenilo život. Shvatila sam da imam moć da oprostim. Niko nije mogao da mi da tu moć, niti da mi je oduzme, bila je samo moja, da je koristim onako kako želim. I to je bilo zanimljivo, jer sam skoro 50 godina bila žrtva i nikada nisam pomislila da imam moć nad svojim životom. Počela sam da pišem pismo, ali nisam znala kako da napišem taj oprost. Trebalo mi je četiri meseca da napišem. Onda sam poželela da to neko pročita, pošto je moja dikcija u engleskom dobra, ali lošije pišem. Odnela sam pismo mojoj bivšoj profesorki engleskog, da mi ispravi greške. Našle smo se tri puta i prilikom trećeg susreta mi je rekla: “Eva, ovo je lepo. Oprostila si doktoru Munču. Ali ti nemaš problem sa doktorom Munčom. Tvoj problem je doktor Mengele”. Nisam bila spremna da oprostim Mengeleu. Profesorka me je zamolila za uslugu. Rekla mi je da odem kući i da se pretvaram da je Mengele u sobi i da mu kažem da opraštam. Želela je da zna kako bih se osećala ako bih mogla to da uradim. Pomislila sam da je to zanimljiva ideja –seća se bivša logorašica.
Međutim, Eva je imala još bolju ideju. Uzela je rečnik i zapisala dvadeset užasnih reči koje je pročitala jasno i glasno zamišljajući da je Mengele u sobi. I na kraju je rekla: “Uprkos svemu tome, opraštam ti”.
– Osetila sam se mnogo dobro. Ja, koja sam bila zamorče 50 godina, imam moć čak i nad Anđelom smrti iz Aušvica – opisala je taj neverovatan osećaj Eva.
Na obeležavanju 50 godina od oslobođenja Aušvica pojavili su se doktor Munč sa sinom, ćerkom i unukom i Eva Kor sa svojim sinom i ćerkom. Pročitala je i potpisala svoju deklaraciju amnestije, a doktor Munč je potpisao svoje svedočenje.
– Osetila sam se slobodno. Oslobođena od Aušvica, od Mengelea – kaže Eva.
Sada kad sam mu oprostila, znala sam da će me se mnogo preživelih odreći i tako je i bilo i tako i jeste. Ali šta je moj oproštaj? To je delo sopstvenog zalečenja, samooslobođenja, samopomoći. Sve žrtve, svi su povređeni, osećaju se beznadežno, bespomoćno, bez trunke moći. Želim da svi zapamte da ne možemo promeniti ono što se desilo. To je tragično. Ali možemo da promenimo svoj odnos prema tome – zaključuje ova neverovatna žena.
