Prvo što je Mari Jalovic Simon ugledala kada se probudila 22. juna 1942. godine u svom stanu u Berlinu bio je Gestapo oficir.
– Obuci se. Ideš na ispitivanje – kratko je rekao.
U tom trenutku, Mari Simon je znala – ako je sada uhvate, biće deportovana u neki od logora i verovatno neće preživeti.
Zbog toga je 20-godišnja Jevrejka iz Berlina u trenutku odlučila – uspela je da skrene pažnju policajca u spavaćoj sobi, zatim i njegovog kolege koji je čekao u hodniku zgrade, pobegne na ulicu i nestane u podzemlju ratnog Berlina.
Tako je Mari Jalovic Simon postala jedna od 1.700 “podmorničara” – nemačkih Jevreja koji su uspeli da izbegnu deportaciju i prežive krijući se u srcu Hitlerove Nemačke.
Žena koja nije postojala
Mari Jalovic Simon bila je ćerka bogatog advokata. Pre nego što je napunila 20 ostala je siroče.
Dolazak nacista na vlast, promenio je život ove devojke. Izgubila je bogatstvo, a posle 1933. godine i zakona koji je Jevrejima zabranjivao zapošljavanje u određenim, plaćenijim oblastima, radila je u ropskim uslovima u Simensovoj fabrici oružja.
Ali, 1941. godine i to se promenilo – Jevreji su počeli da nestaju. Mari je shvatila da bi ona lako mogla da bude sledeća.
Zato je prestala da odlazi na posao, a kada je poštar došao da joj dostavi pismo jednostavno je rekla da je “njena komšinica Mari Jalovic Simon deportovana”.
Poštar je zapisao “premeštena na nepoznatu lokaciju na istoku” što je bio ustaljeni eufemizam za ljude koji su odvedeni u logore, a mlada Meri je nestala iz zvanične dokumentacije.
Istog leta, počela je da šeta ulicama Berlina bez žute trake na jakni.
Žena koja je uspela da nestane
Do kraja rata, Mari Jalovic Simon je uspela da ostane neprimetna. Živela je na ulici, menjajući izgled skoro na dnevnoj bazi oslanjajući se na pomoć Nemaca koji su bili spremni da prkose Hitlerovom režimu ili onih sličnih njoj koji su se i sami krili.
Mnogi “podmorničari” nisu mogli da izdrže pritisak stalnog skrivanja.
– Bilo je žena koje su jednostavno bile gurnute u preduboku vodu, a nisu umele da plivaju, sigurno ne ispod površine – često je u godinama koje su usledile pričala Mari, a prenosi Gardijan.
Mali akti buntovništva Mari su pomogli da se oseća korisno i zadrži zdrav razum. Još u Simensovoj fabrici naučila je da sabotira proizvodnju. U godinama provedenim u skrivanju često je obilazila berlinske ulice pišući provokativne antinacističke parole.
Mari je imala neverovatan talenat kada je u pitanju improvizacija! Promenila je preko 13 stanova u kojima je živela sama ili sa ljudima koji nisu ni sumnjali ko je ona zapravo. Jedno vreme je delila stan sa nacistom obolelim od sifilisa koji je tvrdio da ume da “namiriše Jevrejina na milju”.
Nije sve što je radila Mari bilo časno. Bilo je slučajeva kada je morala da glumi zaljubljenost i dopusti iskorišćavanje samo da bi preživela. Nisu svi koji su joj pomagali imali časne namere.
Ali, Mari Jalovic Simon je opstala!
Dočekala je 1945. godinu i dugo sanjani kraj rata. Mari je rešila da ostane u Berlinu jer se, prema sopstvenom priznanju, nigde nije osećala tako dobro kao na ulicama svog rodnog grada.
U godinama koje su usledile ona je postala profesor antičke književnosti i istorije umetnosti na berlinskom Humbolt univerzitetu. Preminula je 1998. godine.
Njena priča verovatno nikada ne bi bila objavljena da, 16 godna nakon Marine smrti, nije izašla knjiga “Untergetaucht” (“Potopljeni”) zasnovana na podacima dobijenim sa 77 kaseta snimljenog razgovora između Mari Jalovic Simon i njenog sina Hermana, uglednog nemačkog istoričara. Tako je 2014. godine čitav svet saznao za njenu neverovatnu priču.
