Grupe od po više stotina fanatika borilačkih veština kretale su se u drugoj polovini 19. veka severnom Kinom, uništavajući pred sobom sve što je podsećalo na hrišćanstvo, bilo da su u pitanju predmeti ili ljudi. Apeli drugih zemalja nailazili su tek na nominalnu saglasnost kineskih vlasti, dok su na terenu zločini protiv misionara, sveštenika, ali i kineskih hrišćana postali svakodnevni. Svu vlast u zemlji, nekoliko meseci ranije, državnim udarom i stavljanjem cara u kućni pritvor, u svojim rukama držala je carica Ciksi, udovica bivšeg cara.

 

Vojnici Alijanse osam nacija, Foto: Wikipedia

Carica Ciksi bila je suočena sa jako komplikovanom situacijom u svojoj carevini. Na svim njenim granicama stajale su kolonijalne sile, večno željne plena, a unutrašnja podela među stanovnišvom bila je višestruka.

Na severu su na popularnosti dobili magijsko religijski pokreti, koji su promovisali ekstremni nacionalizam, fizičko vežbanje, povratak korenima. Zajednički naziv bio im je “Bokseri”, jer su ih tako opisivali oni retki koji su uspeli da se spasu njihovih napada. Verovali su da im moderno oružje ne može nauditi, i da ključ otpora od napada spolja leži u drevnim borilačkim veštinama. Koliko su bili mistični, toliko su bili i surovi, te se evropskom štampom ubrzo množio broj naslova o hrišćanima spaljenim u crkvama.

   

Smog u Pekingu

 

Carica Cisi, Foto: Wikipedia

Dok su se zlodela dešavala po periferiji, vesti su sporije dolazile, ali se to promenilo nakon što su se incidenti počeli dešavati u Pekingu, gde je i bilo smešteno najviše stranaca, među njima mnogo diplomata. Tog 30. maja 1900. godine, britanski ambasador zahteva dolazak međunarodnih trupa koje bi zaštitile ambasade od napada “Boksera”. Nevoljno, carica je dopustila da u Predstavničku četvrt, deo Pekinga južno od Zabranjenog grada, u kome su se nalazile najveće ambasade, umaršira oko 450 stranih vojnika.

U gradu u kome se napetost mogla seći nožem, sve je šokirao postupak karijernog ambasadora Nemačke u Kini, Fon Ketlera. On je, sa još nekoliko nemačkih vojnika, u Predstavničkoj četvrti uhapsio jednog kineskog dečaka, čija je odeća ličila na onu koju su nosili “Bokseri”. Da li je zaista i pripadao pokretu ili ne, nikada nećemo saznati, jer je ambasador na licu mesta presudio dečaku, pucajući mu u glavu. Dok su ostali stranci u čudu stajali nad neljudskim postupkom nemačkog kolege, na zidine koje su okruživale Predstavničku četvrt sručilo se na hiljade “Boksera” željnih osvete.

Provokacija i napad

Napad je bio žestok, ali su dobro naoružani branioci uspeli da se odupru nasrtaju protivnika koji je na topove krenuo kung fuom. Međutim, ubrzo su se sa “Bokserima” udružili i muslimanski Gansu vojnici, ali i drugi Kinezi, koji su svoj gnev iskalili na kineskim hrišćanima. Oni su naseljavali obode Predstavničke četvrti, te su bili nezaštićeni artiljerijom koja je čuvala ambasade. Sve crkve u Pekingu su tih dana zapaljenje, i otpočela je opsada ambasada.

Nekoliko dana po otpočinjanju opsade, o kojoj nisu imali pozitivno mišljenje, vojskovođe sa juga Kine u čudu su gledali povorku od oko 2.000 pretežno britanskih vojnika. Istovremeno, do njih je stigao nalog od carice. U njemu je stajalo da se mora pružiti svaki otpor stranim okupatorima ali i pružiti sva pomoć i podrška “Bokserima”.

Ni prvi deo južnjacima nije bio po volji, ali je drugi bio nezamisliv. Već godinama, oni su u svojim regijama istrebljivali “Boksere”, smatrajući ih opasnijim I realnijim neprijateljem od stranaca. I dok im je vreme prošlo u diskutovanju o caričinim naređenjima, vojna jedinica nazvana “Sejmorova ekspedicija” se za jedan dan našla pred predgrađima Pekinga.

Tu je naišla na ozbiljan otpor, ali i u artiljerijsku vatru kineske vojske, koja ih je posmatrala kao stranog okupatora. Iako su kraljičina naređenja uvek glasila tako da se strancima garantuje bezbednost, to se nije odnosilo i na neprijavljenu vojnu jedinicu pred glavnim gradom. Sejmorova ekspedicija pretrpela je ozbiljne gubitke, te se zabarikadirala u jednom starom utvrđenju i čekala pomoć.

Pomoć je ubrzo I stigla, jer se pojavilo još 2.000 stranih vojnika, koji su Sejmorovu ekspediciju izvukli iz obruča. Ponovo su strane trupe, i u dolasku i u povratku, prošle kroz jug Kine bez ikakvog otpora. Carica je bila besna. 

Deklaracija protiv svih

Upad stranih trupa na kinesku teritoriju, carica je smatrala agresijom. Na dvoru su postojale dve struje. Jednu su smatrali da je potrebno oštro odgovoriti na bezobrazluk stranaca, i sve ih proterati. Drugu, koju je zastupao i iskusni diplomata Ksu Jinčeng, smatrala je da je potrebno diplomatski rešiti situaciju.

Nakon nekoliko sati većanja, kraljica je donela odluku. Glava nesrećnog Ksua je završila na koplju u Pekingu, jer je “pokušavao nametnuti subverzivne ideje”, a carica Ciksi je objavila rat. Njenim proglasom od 21.juna 1900. godine, rat je objavljen Sjedinjenim Američkim Državama, Rusiji, Britanskoj imperiji, Nemačkoj, Austrougarskoj, Japanu, Francuskoj i Italiji. Praktično, najjačim zemljama sveta.

O karakteru ove objave rata podeljena su mišljenja, ali sa sigurnošću možemo govoriti samo o posledicama. U samom Pekingu, stranci u Predstavničkoj četvrti su dobili ultimatum – da napuste ambasade u roku od 24 časa, ili da se suoče sa gnevom Kineza. Kako su se oglušili o taj predlog, smatrajući da se Kinezima ne može verovati, usledio je veliki napad na ambasade.

Kinezi su palili velike vatre zapadno i severno od ambasada, pokušavajući da zaplaše protivnika. Potom su granitne blokove gurali sve bliže i bliže ambasadi, osvajajući tako metar po metar. Ali, uporni branioci su nadljudskim naporima uspeli da se odupru napadima, koji ovoga puta nisu činili samo “Bokseri”, nego i regularne carske trupe.

– Kinezi bi lako, u jednog masivnom i silovitom opštem napadu svojom brojčanom dominacijom, uništili sve što se kretalo u ambasadama… u roku od jednog dana – bilo je svedočenje jednog od ljudi zatočenih u ambasadi.

Zašto do toga nije I došlo, ostaće misterija. 

Nakon 5 dana napada, američki ambasador je uspeo da u kontaktu sa kineskim predstavnicima ugovori primirje. Mnogi koji su se, zarobljeni u ambasadama, premoreni i iznemogli, pitali zašto su Kinezi pristali na primirje, ubrzo su shvatili da to može da znači samo jedno – pomoć je na putu.

Alijansa uzvraća udarac

 

Ilustracija Bitke za Peking, Foto: Wikipedia

Kako su svoje vojno prisustvo na obalama Kine, nenametljivo ali konstantno, gradili još od aprila, već u junu su se prve grupe međunarodnih snaga našle na kineskoj teritoriji. Stvorena je Alijansa 8 nacija, koju su činile zemlje kojima je Kina objavila rat.

Raspoloženje trupa koje su slate u Kinu može ilustrovati i govor nemačkog cara Vilhelma II na ispraćaju svojih vojnika na istok.

– Ako sretnete neprijatelja, on će biti poražen! Neće biti zarobljenika. Ko god vam padne šaka, gotov je! Kao što su Huni pre hiljadu godina pod svojim kraljem Atilom stekli ime, pa nam i danas izgledaju moćni, steknite i vi ime za Nemca u Kini tako da nijedan Kinez i ne pomisli da Nemca popreko pogleda – rekao je car, a ni ostali odredi vojske Alijanse nisu bili u mnogo drugačijem raspoloženju.

Strana vojska, koja je i treći put neometano prošla kroz južni deo Kine, za nekoliko dana stigla je do Pekinga, ostavljajući za sobom tragove zločina. Vojska Alijanse imala je oko 55.000 vojnika i 55 ratnih brodova, dok im se u Pekingu suprotstavilo oko 70.000 regularnih carskih trupa i 50.000 do 100.000 “Boksera”.

Vać nakon dva dana žestokih borbi, britanske jedinice su uspele da se dokopaju ambasada, i da se u njima ulogore. Ubrzo su im se priključili i ostali pripadnici alijanse, te je od predstavničke četvrti napravljen ogroman vojni logor, koji je bilo nemoguće osvojiti.

Okupacija i priključenije

Nekoliko dana kasnije, stiglo je i pojačanje u vidu zakasnelih nemačkih trupa, i čitav Peking bio je pod okupacijom koja će potrajati skoro godinu dana. Usledilo je nemilosrdno pljačkanje i iživljavanje nad protivnikom, u kome je svaki narod iskazivao neke svoje nečovečne osobine.

U pljačkanju su najsistematičniji bili Britanci. Oni su opljačkane stvari redovno, nedeljom stavljali na javnu aukciju, u kojoj su britanska gospoda budzašto pribavljala stvari basnoslovne vrednosti, bez direktnog belega pljačkaša na sebi.

Kozaci koje je poslala Rusija prednjačili su u silovanjima što je, prema tadašnjim izvorima, zgrozilo pedantne Japance. Oni su sa sobom poveli konkubine na front, za potrebe kontrole stresa vojnika, te im je silovanje delovalo previše varvarski.

Nemci su, s druge strane, prednjačili u kaznenim ekspedicijama na sever Kine, gde su osvete za zlodela “Boksera” bivale jako surove. Hiljade kineskih civila je ubijeno pod optužbama da su podržavali ovu grupaciju.

Carica u strateškom povlačenju

 

Egzekucija “Boksera”, Foto: Wikipedia

Za to vreme, nakon što je Peking većinski pao u ruke stranaca, carica je prerušena u seljanku, otišla u inspekciju terena. Sklonište je našla u nepristupačnim, planinskim vencima, naseljenih muslimanima, koji su joj bili najodaniji u borbi protiv hrišćana. Odatle je otpočela živahnu diplomatsku aktivnost, koja se svela na pitanje – šta je potrebno uraditi da bi stranci napustili Kinu?

Ponuda koju je dobila od Alijanse bila je i iznad njenih očekivanja. Dinastija je bez ikakvih ograničenja ostala na prestolu, a teritorija Kine ostala je netaknuta. Doduše, kraljica se “Bokserskim protokolom”, kako je nazvan dokument kojim je proglašen mir, obavezala da će izvršiti smrtne presude nad deset glavnih vođa “Boksera”, koji su okrivljeni za sve zločine nad hrišćanima. Protokol je podrazumevao i isplaćivanje ratne odštete, i to u roku od 39 godina.

Već tada se videlo da dinastija nema šanse da poživi ni upola toliko. Desetak godina kasnije, Kina će prvi put u svojoj istoriji odbaciti monarhijsko uređenje, i postati republika.