Vidovdan je nepokretni verski praznik koji se proslavlja u Srbiji i Bugarskoj gde se zove “Vidov den”. Reč je o jednom od najvećih praznika i malobrojnih koji su po svetkovanju očuvani iz stare narodne vere.

Srpska pravoslavna crkva Vidovdan je prvi put unela u svoje kalendare krajem 19. veka iako u spisima ne postoji svetac sa ovim imenom. Danas se obeležava sećanje na Svete mučenike Vita, Modesta i Kriskentija, proroka Amosa, kao i Svetog mučenika kneza Lazara i Svete Srpske mučenike u znak sećanja na legendarni Kosovski boj iz 1389. godine.

Ipak, u ranijim vremenima ovaj dan je bio posvećen Svetovidu, jednom od najvećih slovenskih bogova, pa se i najveći broj običaja vezuje za tradiciju mnogo stariju od hrišćanstva.

U narodnim predanjima, Svetovid leči od očnih bolesti i omogućava slepima da progledaju, pa se Vidovdan smatra i praznikom za oči, odnosno praznikom koji “otvara oči”. Zato se veruje da danas treba ustati pre zore i, gledajući prema Suncu, reći: “Oj Vido, oj Vidovdane, daj mi vid dok sam živ!”

Usled svevideće moći božanstva Vida, Vidovdan važi i za dan proricanja i gatanja. Narod kaže da danas treba otići u polja i nabrati vid – travu poznatu i kao vidac, vidić, vidovku ili vidovčicu. Ona se večeri pre praznika stavlja pod jastuk, jer se veruje da će se tada sanjati “onaj kome su suđeni”.

U nekim krajevima naše zemlje, ova trava se nabere veče uoči Vidovdana i stavi u posudu sa vodom, gde stoji do ujutru. “Valja se” da se na Vidovdan svaki član domaćinstva umije vodom vidovkom, za koju se veruje da može da isceli mnoge rane i bolesti.

Vidovdan
Wikipedia

Drugi na Vidovdan gledaju kakvo je vreme – ako danas bude vedro, svu odeću treba izneti napolje da se provetri i napuni dobrom energijom. Ako bude oblačno, to je loš znak, potrebno je prekrstiti oblake, pa će i kiša koja padne biti blagotvorna i dobra za useve.

Na Vidovdan se izbegava svaki rad. Sa druge strane, “valja se” da se jede zrelo voće. U Kačeru podno Rudnika na Vidovdan su iznošene i kese s novcem – da se vidi i izbroji ko je koliko u prethodnoj godini postigao.

Na ovaj dan se ne igra i ne peva u znak poštovanja prema mrtvima. Stari vole da pričaju legende i narodne priče i tako oživljavaju sećanja na kneza Lazara i junake poginule na Kosovu.

U nekim krajevima se zadržao običaj da se ostaje budan do kasno u noć kako bi se gledalo u reke koje, tačno u ponoć, postanu crvene u znak sećanja na mnoge srpske borace, od Kosova do danas, koji su pali u borbi za otadžbinu.

Čak i oni koji ne veruju u ove običaje i smatraju ih “bapskim pričama” Vidovdan praznuju kao veliki i sudbonosan dan u srpskoj istoriji. Zato, otiđite danas do crkve, zapalite sveću i tako se setite svih naših predaka poginulih za slobodu Srbije – njima za dušu, a nama, živima na čast.