O srpskim vojnicima iz Prvog svetskog rata pisane su knjige i pevane pesme. Njihovo junaštvo slavljeno je širom sveta ali, ironično, u Srbiji su nakon Velikog rata dočekali strašnu sudbinu - zaborav!

 

Pokazalo se da srpskoj državi vojnici trebaju samo da za nju, kada je dušmanin pred vratima, umru. Kada je trebalo živeti, otadžbina je bila mnogo manje brižna.

O tome najbolje svedoči sudbina vojnih invalida nakon Prvog svetskog rata

Veliku pobedu u ovom sukobu Srbija je skupo platila – tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije!

Ipak, i one koji su preživeli dočekala je strašna sudbina. O srpskim vojnicima iz Prvog svetskog rata pisane su knjige i pevane pesme. Njihovo junaštvo slavljeno je širom sveta ali, ironično, u Srbiji su nakon Velikog rata dočekali strašnu sudbinu – zaborav!

Srbija nikada nije imala adekvatan pogram pomoći vojnim invalidima. Nesposobni za rad, ljudi koji su svoje zdravlje poklonili otadžbini, nakon rata nisu mogli da izdražavaju svoje porodice. Većina je završila proseći po ulicama, tužni starci sa natpisima: “Ratni invalid, pomozite” ili prodajući svoja krvlju plaćena odlikovanja.

Verovatno najlustrativniji primer odnosa države prema ratnim herojima je sudbina Milunke Savić. Srpska heroina Balkanskih i Prvog svetskog rata koju su zbog njene neizmerne hrabrosti Francuzi prozvali “srpska Jovanka Orleanka” završila je, i to tek posle intervencije njenih saboraca, kao čistačica direktora u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Najodlikovanija žena u istoriji ratovanja u Srbiji je penziju stekla radeći. 

Više o sudbini Milunke Savić nakon Prvog svetskog rata možete pročitati KLIKOM OVDE!

Arčibald Rajs, švajcarski forenzičar, publicista, kriminolog i jedan od najvećih prijatelja srpskog naroda iz najtežih dana i te kako je znao za strašnu sudbinu srpskih vojnika nakon rata. Svojim očima je gledao kako junaci postaju prosjaci i na to je pokušao da ukaže.

Vrativši se u otadžbinu posle pobede, u kojoj nisu učestvovali, vaši intelektualci su težili da upravljaju svim poslovima. Seljaci njima nisu ništa značili iako su činili ogromnu većinu u Srbiji, a vojnici, tvorci pobede, za njih su bili “prostaci”, dobri da mlate neprijatelja i ginu, i ni za šta drugo… Umesto da deluje pozitivno vaša inteligencija je delovala negativno. Umesto da gradi, ona je razgrađivala. Ona je žarište truleži i iskvarenosti, od čega toliko trpite. Ako joj dopustite da nastavi, zemlja vam je izgubljena – zapisao je Rajs u svojoj knjizi-manifestu i “dijagnozi” srpskog naroda – “Čujte Srbi, čuvajte se sebe”.

Njegove reči nije imao ko da čuje. Uskoro je postao samo “jedan Nemac”  čije kritike na račun novog društva nisu dobrodošle.

Razočaran i sam, Rajs je umro u svojoj vili na Topčideru 1929. godine, ali tu se nije završila njegova želja da pomogne srpskom narodu. Testamentom koji je ostavio njegova kuća trebalo je da pripadne srpskim ratnicima-invalidima koji su se nakon rata našli u nevolji i siromaštvu.

Rajsove poslednje želje nisu ispunjene, a više o sudbini koja je zadesila njegov dom u Beogradu možete čitati KLIKOM OVDE!