Stari kažu da ništa ne boli tako jako kao zaborav. Na sve se čovek nekako navikne – i na siromaštvo, i na gubitak, čak i na bolest i smrt, ali zaborav… on kao da poništava sve dobro i lepo što je neko za života učinio i čime se jednom dičio.

U sremskom gradu Beočinu, na severu Srbije, već godinama prazno zvrji zdanje koje verovatno najbolje oslikava priču o zaboravu i nemaru. Ako ikada prolazite tuda, odmah ćete ga videti – ogromnu i nekada velelepnu kuću svu zaraslu u šiblje i korov.

Stariji Beočinci će vam reći da je to bio dom porodice Špicer o čijoj moći i bogatstvu se nekada pričalo i van granica Srbije. Onim mlađima pak, ovo mesto samo je još jedna napušteno zdanje u Vojvodini, zloglasno i simobilično nazvano – “Kuća duhova”.

Najlepše zdanje Vojvodine

Dnevno.rs/Petar Marković

Sve je počelo kada je krajem 19. veka Ede Špicer, imućni nemački veleposednih i jedan od vlasnika Beočinske cementare poželeo dom baš u ovom kraju Vojvodine. Projekat za izgradnju dvorca, u stilu eklektičke arhitekture, napravio je arhitekta Steindal Imre u to vreme već poznat po budimpeštanskoj zgradi parlamenta Mađarske.

U isto doba kada je napravljen dvorac, oko njega je podignut i veliki park, porodica Špicer se uselila u prelepo zdanje 1898. i sve je jedno vreme funkcionisalo savršeno.

A onda je došeo Drugi svetski rat i sve se promenilo…

Dnevno.rs/Petar Marković

Porodica Špicer je pred 1941. godinu zauvek napustila Beočin. Upućeni kažu da njihovi potomci i danas žive u Nemačkoj.

Za vreme rata zdanje napravljeno da bude dom, postalo je nacistička komanda i sve je krenulo jednim drugim tokom.

Nacionalizovan, iskorišćen, pa zaboravljen

Dnevno.rs/Petar Marković

Posle rata dvorac Špicer, kako ga i dalje zovu ljudi iz ovog kraja, nacionalizovan je. Jedno vreme je u njemu bila škola, zatim biblioteka, pa Dom kulture i sedište rukometnog saveza.

Odavde se oglasio prvi radio u Beočinu, ovde je bio dom za vojne invalide, a onda, kada kao da niko više nije znao šta bi sa ovim mestom, i ekskluzivan restoran sa prenoćištem.

Nakon toga, počela je priča o propadanju ove zaboravljene lepotice. Zdanje je ograđeno žicom, na njemu već odavno nema ni vrata ni prozora, a i krov počinje polako da popušta. Usled obilnih padavina tokom zime 2011. godine, deo ulaznog trema se urušio.

Negde u to vreme čitavo zdanje dobilo je i drugi, zlokobniji naziv – “Kuća duhova”. I priča o zaboravu je počela…

Horor u kome statira država

Dnevno.rs/Petar Marković

Nakon privatizacije preduzeća “Podunavlje” u čijem sklopu je dvorac funkcionisao, objekat je napušten i od tada propada. Vlada Republike Srbije 1997. godine proglašava Stari dvorac za spomenik kulture. Od tada, bilo je nekoliko zainteresovanih firmi, ali bi, pre ili kasnije, svi odustali.

Poslednji takav slučaj dogodio se pre nekoliko godina kada je dvorac Špicer dat u zakup novosadskoj firmi “Futurizam” koja je najavljivala kompletnu rekonstrukciju zdanja. Ipak, umesto starog sjaja, novi vlasnik je samo doneo stare, finansijske problem i ugovor je raskinut.

Prema poslednjim informacijama firma “Kulturni forum” iz Sremske Mitrovice, koja je pre skoro dve godine prošla tender za zakup na 50 godina i koja je obećala da će zdanje renovirati i vratiti mu stari sjaj, i dalje čeka sklapanje ugovora sa opštinom Beočin.

I Klint Istvud bio očaran ovim mestom

Lepotu “Kuće duhova” izgleda da cene jedino filmadžije. Već davne 1998. Kusturica je ovde snimao film “Crna mačka, beli mačor”, a još ranije ovo mesto poslužilo je kao ambijent za “Rane radove”, “Doručak s đavolom”, “Dečaka i violinu”…

Stariji Beočinci ispričaće vam da je, krajem sedamdesetih godina 20. veka, ovim mestom bio fasciniran i Klint Istvud koji je tu snimao svoj film “Ratnici”. Samo ga sada niko neće.

U našoj galeriji možete da pogledate još fotografija ovog fascinantnog mesta: