Da je Mina, ćerka Vuka Karadžića, volela Branka Radičevića i da je pesnikova smrt prekinula tu ljubav, poznato je, ali da je u isto vreme simpatije gajila i prema još jednom znanom Srbinu - ili se malo zna ili uopše ne.

 

Branko Radičević, Minu je upoznao 1843. u Beču, u kući Karadžića. Imala je 15 godina kada se Branko, odan Vuku, pojavio u njihovom domu.

Konkurencija dvojici srpskih pisaca bio je ruski doktor Flor Ognjev, od koga je Vuk Karadžić tražio da Mina ima “zasebnu kuću i osiguranu budućnost”

– Branko je na Minu učinio dobar utisak, čitao joj svoje pesme, recitovao joj Bajrona i Šilera. Ona njemu na klaviru svirala Šopena. Stvorilo se jedno duboko prijateljstvo, različito od tada mladalačkih flertova studentske omladine s igrankama i žurovima ili po bečkim kafeima uz zvuke valcera – pisao je Momčilo Vuković Birčanin, sekretara kralja Petra Drugog Karađorđevića, u knjizi “Nesretna ljubav Branka i Mine”.

Velike ljubavi Vukove mezimice

Godinu kasnije u Minino srce uselio se Đorđe Popović koji je u Beč došao da studira prava. Zbližio se s Vukom i po njegovom savetu sa prava prešao na slovensku filologiju. Popović je uzeo pseudonim koji je koristio do kraja života – Đura Daničić.

Po prirodi bio je suprotan od Branka. Zatvoren u sebe, naklonost prema Mini skrivao je u najintimnijem kutku svoje duše. Kod Mine se pojavila unutrašnja dilema u osećanjima i prema Branku i prema Đuri. Osećala je da je draga i jednom i drugom, no svoju punu naklonost nije mogla pružiti i jednom i drugom. Tako se u domu Vuka razvijaše jedna unutrašnja drama koju primećivaše i sam Vuk. A to mu je bolno padalo – navodi Birčanin.

U Minin spomenar Radičević je zapisao: “Pevam danju, pevam noću, pevam sele što god hoću…”

– Branko je Minu u zvezde uzdizao i zvao je ‘sele moja’, Vuk je kćer zvao povikom ‘Mina, sokole moj’, dok je skromni Đura zapisao u spomenar samo nekoliko redaka u duhu narodne pesme – zabeležio je kraljev sekretar.

 
Momčilo Vuković zapisao je da je Vuk želeo da udomi Minu i da u braku ne oseća siromaštvo.

– Za njega ni Branko ni Đura nisu ulazili kao mladoženje u obzir, dok je Mina sanjarila o srećnom porodičnom životu sa dečicom. A Branko je stvarno imao materijalnih briga, pa i Đura, iako je skromno zarađivao prevodima i poučavanjem studenata kojima jezik nije išao od ruke – citati su iz knjige “Nesretna ljubav Branka i Mine”.

A onda se u Beču pojavio mladi ruski doktor medicine Flor Ognjev. Zbližio se s Vukom, ali i s Minom.

– Mina ga je zavolela iako je bio grbav – piše u knjizi.

Flor je zaprosio Minu, ali odgovor od njenog oca nije dobio, jer je Vuk želeo da se uveri u Flora i njegovu porodicu i da ćerki pruži vremena za razmišljanje.

Flor je otputovao u Pariz, gde se zaposlio. Mina je pismom poslala pristanak na veridbu. Flor joj je odgovorio: ‘Ti si mi sve u životu, ti si horizont mojih misli’. Branko je voleo Minu i želeo joj svu sreću, a time se kod njega javilo osećanje da je njegovo prisustvo u samom domu suvišno. Kod Đure isto tako dolazi do promena, postaje još povučeniji u sebe, posvećuje se studijama. Za Minu je imao par reči samo kada je neizbežno bilo u susretu sa njom. Vuk je pisao roditeljima Flora i izneo kakav život želi za svoju kćer: zasebnu kuću sa poslugom i osiguranu budućnost – dalje je pisao Vuković Birčanin.

ŽENU, DECU I PSA TREBA BITI I HRANITI: Izreke koje je ZAPISAO VUK KARADŽIĆ, a koje danas ZGRAŽAVAJU normalan svet

Kod Vuka se javila dilema da li ćerku da pošalje u Rusiju ili da ostane i čeka bolju priliku.

 

Radićević je 1847. otišao. Boravio je u Beogradu, Mitrovici, Rumi, Zagrebu, Temišvaru. Od Đure Daničića dobio je poruku da je Mina raskinula veridbu. Razlog su bila pisma iz Rusije koju joj je “grbavi doktor” sve ređe slao.

– Branko je pesničkom dušom shvatio kolika je duboka tuga i različitost Mine u tome času. Osećao je da joj je potreban i kod njega nastaje prelom. Vraća se u Beč, napušta prava, upisuje se na medicinu i neverovatnim elanom otpočinje nove studije. Rešen je da joj zauvek posveti život i ponovo otvori horizont – deo je nepoznatog Birčaninovog štiva.

U jeku borbe da materijalno zbrine sebe i svoju ljubav, Branko je oboleo od tuberkuloze.

 
– Voleo je Minu svim svojim unutrašnjim bićem i nastaje dilema kod njega da li Mina životom sa njim treba da poprimi istu grudnu bolest – o poslednjim danima Branka Radičevića pisao je Vuković.

Sudbina onoga ko gleda kako umiru svi koje voli

Nesrećni Branko umro je 1853. Đura je odustao od svojih pretenzija iako je do kraja života gajio duboko prijateljstvo i sa Vukom i sa Minom.

 

Što se Vukove mezimice tiče, na kraju se udala za siromašnog bratanca kneginje Ljubice, bolešljivog i umnog profesora književnosti na beogradskom Liceju Aleksu Vukomanovića.

Aleksa je umro krajem 1859. posle godinu i po dana braka. Sin Janko je imao nepuna tri meseca kada je 1859. godine ostao bez oca.

Četiri godine kasnije Mina je na večni počinak ispratila i oca Vuka. Sin je otišao na školovanje u Rusiju, a Mina je ostala i više godina se brinula o teško bolesnoj majci Ani koja umire 1876.

Iste godine Jako je kao dobrovoljac u Srbiju i učestvovao u srpsko-turskom ratu gde je dobio medalju za hrabrost. Vratio se potom u Rusiju, gde je iznenada umro 1878.

Minu je tuga pratila u stopu. Ostala je jedini živi potomak Vuka Karadžića. Zapisala je da je njena najveća kletva to što je gledala kako svi koje voli umiru. Godine 1882. napustio ju je i Đura Daničić.

Ona sama umrla je 1894. u Beču od uremije. Sa njom je ugašena Vukova loza.