Početkom ove godine Island je zakonom zabranio razlike u platama između žena i muškaraca, a borba je počela pre 43 godine.

 

Sedamdesetih godina plata žene na Islandu bila je više od 40 odsto manja od one koju je dobijao njen muški kolega. Uz to, mnoge žene nisu ni mogle da se zaposle jer su imale previše obaveza oko domaćinstva i podizanja dece.

Ujedinjene nacije proglasile su 1975. godinu za Međunarodnu godinu žena. Tako je pet najvećih islandskih organizacija za borbu za prava žena rešilo da osnuje komitet koji će isplanirati dešavanja za tu godinu. Jedna od ideja bio je štrajk.

Žene Islanda rešile su 24. oktobra 1975. godine da se bore za jednaka prava. Svi mediji objavili su priču o diskriminaciji koju trpi nežniji pol, a jednodnevni štrajk nazvan je jednostavno – Slobodan dan.

Čak 90 odsto ženskog stanovništva (uključujući i dame u ruralnim krajevima) diglo je ruke od svega taj dan – napustile su radna mesta, izašle iz svojih domaćinstava i cela zemlja je bila u haosu.

Industrija je zastala. Telefonija nije radila a novine se nisu štampale jer su kao slovoslagači radile samo žene. Zatvorila su se pozorišta, kao i škole, otkazani su letovi jer nije bilo stjuardesa, a muškarci u bankama radili su bez predaha kako bi bar banke tog dana radile. Muškarci su se jedva snalazili sa brojnim obavezama koje su im pale na pleća.

Izveštaji kažu da se 25 hiljada žena tada okupilo u centru Rejkjavika. Slušale su govornike, pevale i pričale o tome šta treba uraditi da bi se postigla rodna ravnopravnost. Štrajk je trajao do ponoći, kad su se slovoslagačice vratile na posao. Objavljeni su samo novinski članci koji su govorili o Slobodnom danu.

Sledeće godine je Parlament izglasao zakon koji garantuje jednake plate za žene i muškarce. Pet godina kasnije Island je dobio prvu ženu predsednika na svetu. Danas je ova ostrvska zemlja svetski predvodnik u oblasti ženske ravnopravnosti.