U Americi je 1968. bila mračna godina za afroameričko stanovništvo – ubijeni su Martin Luter King i Robert Kenedi, represija je bila ogromna, a crnačka zajednica se našla u verovatno najgoroj poziciji u modernoj istoriji SAD.

Iste godine održane su Olimpijske igre u Meksiko Sitiju. U finalu trke na 200 metara prva tri mesta zauzela su dva Amerikanca i jedan Australijanac. Tomi Smit uzeo je zlato, njegov sunarodnik Džon Karlos bronzu, a Piter Norman iz Australije srebro.

Norman je mnoge iznenadio! U finalu su ga svi smatrali autsajderom koji je slučajno ostvario dobar rezultat u prethodnoj trci. Međutim, mladi Australijanac je izveo čudo i u zadnjih 100 metara prestigao Karlosa i zauzeo drugo mesto. Njegov rezultat bio je 20,06 sekundi što je i danas, 50 godina kasnije, nacionalni rekord Australije.

Trenutak za večnost

Wikipedia

Pre nego što se popeo na pobedničko postolje da primi medalju Norman je imao prilike da razgovara sa američkim trkačima. Godinama kasnije, prepričao je ovaj sudbonosni trenutak.

– Veruješ li u ljudska prava? – upitali su ga.

– Verujem.

– A u Boga?

– Veliki sam vernik.

– Ono što nameravamo da uradimo više je od bilo koje sportske pobede.

– Uz vas sam! – rekao im je Australijanac i zbunio ih svojom podrškom.

– Mislio sam da ću u njegovim očima videti strah, ali sam video ljubav – ispričao je Karlos godinama kasnije.

Wikipedia

Smit i Karlos su se na pobedničko postolje popeli bosi, a kada su primili medalje podigli su stisnute šake na kojima su bile crne rukavice. Bila je to snažna poruka podrške ljudskim pravima koja se su u Americi u to vreme svakodnevno gazila.

Norman sa druge strane, nije podigao ruku, pa većina neupućenih danas misli da, ili nije znao šta se dešava iza njegovih leđa, ili nije hteo da učestvuje u buntu jer ga se on, suštinski, nije ni ticao.

U velikoj su zabludi!

Potez koji im je svima promenio živote

Wikipedia

Amerikanci su odlučili da na trenerke stave značke “Olimpijski projekt za ljudska prava” koji je označavao pripadnost pokretu za ravnopravnost u sportu. Hteli su da izađu bosi, jer je to bio simbol siromaštva afroameričke populacije, a posle su se setili crnih rukavica, još jednog raširenog simbola borbe za ravnopravnost, koji je u SAD uveo pokret “Crni panteri”.

Međutim, imali su samo jedan par. Upravo je Norman bio taj koji je predložio da svako stavi po jednu rukavicu, a onda je zatražio značku da je stavi na trenerku i tako im pruži podršku. Značku su našli kod Pola Hofmana, još jednog američkog olimpijca.

– Kada su mi rekli za šta im treba, pomislio sam: “Ako belac iz Australije traži značku, dobiće je! Dao sam mu jedinu koji sam imao – svoju – ispričao je Hofman kasnije.

I tako je došlo vreme za uručivanje nagrada. Norman nije mogao da vidi trenutak kada su Karlos i Smit digli ruke, ali je znao što se događa.

– Kad sam čuo da se glas koji peva američku himnu polako stišava i nestaje i da je na stadionu zavlado muk znao sam da su svoj plan sproveli u delo – rekao je Norman u jednom kasnijem intervjuu.

Heroji afroameričke zajednice

Dizanje glasa protiv represije na jednom tako velikom događaju nije moglo proći bez posledica. Smit i Karlos su istog trenutka bili suspendovani iz američke olimpijske ekipe, izbačeni su iz olimpijskog sela, a Hofmana su optužili za saučesništvo u ovoj akciji.

Nakon povratka u Ameriku dobili su niz pretnji smrću i suočili su se s ozbiljnim posledicama.

Tommie Smith, John Carlos StatueMeđutim, njihov gest doneo je i novu nadu afroameričkom stanovništvu, pa su ovi sportisti uskoro dobili i podršku od onih koji su razmišljali kao oni. Nakon što su preživeli taj pakleni period postali su heroji. Ispred Univerziteta San Hose danas stoji spomenik koji prikazuje njihov čin bunta.

Ipak, na spomeniku koji predstavlja trenutak s Olimpijskih igara nema Normana… A to je velika sramota!

Tihi heroj odbačen od sopstvene države

Printscreen

Većina ljudi ovo ne zna, ali nije samo onovremena Amerika imala problema sa poštovanjem ljudskih prava. U Australiji su vladali strogi zakoni o aparthejdu, slični onima u Južnoj Africi. Tamo su se održavali protesti zbog zabrane dolaska emigranata koji nisu belci, kao i diskriminacije lokalnog aboridžinskog stanovništva, kojima su pojedinci čak oduzimali decu i odgajali ih u belim porodicama.

I tako se, po porvatku u domovinu, i Norman suočio sa posledicama svoje podrške. Iz Olimpijskog odbora su mu ponudili posao pod uslovom da osudi potez svojih američkih kolega. Nije pristao na to i zbog toga je decenijama plaćao visoku cenu!

Četiri godine kasnije nisu ga pozvali na Igre u Minhenu, iako je držao nacionalni rekord i oborio kvalifikaciionu normu za trku na 200 metara čak 13 puta, a onu za trku od 100 metara pet puta. Štaviše, nijedan australijski sprinter nije poslat na Igre, da se ne bi ponovila situacija iz Meksiko Sitija.

Razočaran ovakvim tretmanom, Norman je napustio profesionalno bavljenje atletikom i posvetio se amaterskom bavljenju sportom. Međutim, i tu ga je čekalo razočarenje! Neodobravajući njegov postupaki njegove životne izbore, odrekla ga se porodica, kao i kolege iz olimpijskog tima.

– Dok smo mi dobijali sve veću podršku, Piter je bio sam protiv cele države, patio je sam – prisećao se kasnije Karlos.

Nije mogao da nađe posao, a i kada bi ga našao jedva je preživljavao. Piter Norman je bio odbačen od vlastite zemlje!

Iako je bio državni rekorder nije bio pozvan ni na Olimpijske igre 2000. godine kada je Australija bila domaćin. Poziv da dođe u Sidnej dobio je od američkog sprintera Majkla Džonsona koji je dva dana pre početka igara slavio rođendan.

Šest godina kasnije – 2006. Norman je preminuo od posledica srčanog udara. Bilo mu je samo 64. godine. Na sahrani su njegov kovčeg nosili Tomi Smit i Džon Karlos.

Piter Norman posthumno je dobio izvinjenje države i Olimpijskog odbora. To je učinjeno tek 2012. godine. Olimpijski komitet Australije 2018. Piteru Normanu dodelio je najveće odlikovanje “za zasluge sportu”. Pedeset godina nakon što ga se odrekao.