Antonio de Padova Marija Severino Lopez de Santa Ana i Perez de Lebron – tako je glasilo puno ime jednog od najneslavnijih meksičkih vojskovođa i političara 19. veka. General Santa Ana poznat je i po nadimku Napoleon Zapada, a kad budete saznali nešto više o njemu biće vam jasno zašto su ga poredili sa francuskim imperatorom.

Karijera ovog generala trajala je oko četiri decenije, a za to vreme je čak jedanaest puta bio predsednik Meksika – u periodu od 22 godine. Borio se protiv meksičke nezavisnosti od Španije, ali je kasnije ipak podržavao. Neobična politika koju je vodio i menjao išla je baš tim tokom – od konzervativca preko liberala do nekrunisanog kralja.

U politiku se upustio kao bogati zemljoposednik, pa je imao čvrstu bazu u Verakruzu koji je i u to doba bio važan lučki grad. Pomalo mističan i kontroverzan, ali veliki patriota, Santa Ana je imao ogromnu moć u svojoj zemlji. Meksiko je u njemu video heroja, čoveka koji je žudeo za slavom – kako svojom, tako i svoje vojske, pa ju je strpljivo obnavljao posle velikih poraza. Bio je hrabar vojnik i lukav političar, ali “doba Santa Ane” ostaće upamćeno u istoriji kao period tokom kojeg je Meksiko izgubio više od polovine svoje teritorije.

Za svoje 82 godine života, general Santa Ana prošao je mnoga bojišta. Sa samo 16 godina i protiv volje svojih roditelja pridružio se vojsci u meksičkom ratu za nezavisnost, boreći se za špansku krunu i tada je bio ranjen strelom u levu ruku. Tokom godina ratovanja protiv nezavinosti Meksika Santa Ana je dogurao do kapetanskog čina, ali je usput počeo i da se kocka, a taj porok pratio ga je i mučio do kraja života. Međutim, kada je Agustin de Iturbide promenio strane i počeo da se bori protiv španske krune, njegovim koracima pošao je i Santa Ana.

Wikipedia

Zahvalan za pomoć, Iturbide je nagradio Santa Anu dajući mu da komanduje Verakruzom – kapijom Meksičkog zaliva. Ipak, njegova blagonaklonost nije dugo trajala pa je rešio da smeni svog ratnog druga i tada je Santa Ana poveo ustanak protiv Iturbidea.

Vremenom je izgubio vođstvo nad ustankom, iako je govorio za sebe da je “čuvar federacije” za koju su se borili ustanici. Vremenom je okupio oko sebe vojsku koja je čuvala ključne delove Meksika – a ujedno bila fantastičan instrument za napredak Santa Ane – ka predsedničkoj fotelji.

Godine 1833. prvi put je postao predsednik Meksika, ali vlast ga baš i nije zanimala – nervirala ga je i dosađivala mu, čak ga je i plašila činjenica da vlada celom zemljom. Ipak, uveo je brojne reforme koje su mu pomogle da centrališe moć i da njegov režim zapravo postane diktatura koju je podržavala vojska.

A onda je izbila Teksaška revolucija…

Pobunjenici su želeli da se odvoje od Santa Aninog Meksika koji je bio jedna od najvećih ali i najslabije naseljenih teritorija, a u tome im je pomagao američki političar Sem Hjuston.

Santa Ana je tada osmislio kako da svaku sledeću pobunu saseče u korenu. Doneo je proglas da Meksiko neće uzimati zarobljenike i sve “strane državljane” proglasio je za pirate koji će se pogubiti na licu mesta. Ova odluka stupila je na snagu na kraju čuvene bitke za Alamo koju je Meksiko dobio, a i nekoliko nedelja kasnije kada je pogubljeno nekoliko stotina pobunjenika u Golijadskom masakru.

Nakon pada Alama, Hjuston je naredio povlačenje ka istoku i granici sa Luizijanom gde bi mogao da traži pomoć od svog prijatelja – američkog predsednika Endrua Džonsona. Nedostatak informacija i položaju neprijatelja, kao i kiša i loše vreme, usporili su Santa Anino napredovanje. Načuvši da se teksaška Privremena vlada sklonila u Galveston, general je odlučio da podeli svoje trupe i da sa manjom kolonom zauzme grad i zarobi vođe pobunjenika. Hjuston je to mudro iskoristio suprotstavivši mu se na reci San Hasinto.

Ipak, čak i oslabljena, Santa Anina vojska bila je nadmoćna nad pobunjenicima, pa je on samouvereno odlučio da sledećeg dana svojim vojnicima odobri popodnevni odmor. Hjuston je baš to i čekao i uskoro su Meksikanci razbijeni, a Santa Ana zarobljen pošto je pronađen kako se krije u močvari u konjaničkoj uniformi.

Za vreme zarobljeništva, Santa Ana je svrgnut i proteran u egzil u Ameriku gde je upoznao predsednika Džeksona.

Wikipedia

Santa Anino iskupljenje i sahrana noge

Nakon nekog vremena dozvoljen mu je povratak u Meksiko i data mu je šansa da se iskupi za to što je izgubio teksašku teritoriju. Pošto je Meksiko odbio da plati Francuskoj za gubitke koje su pretrpeli njeni državljani, francuske snage iskrcale su se u Verakruz, a Meksiko je dao generalu Santa Ani kontrolu nad vojskom kako bi na svaki mogući način odbranio svoj narod.

Tokom jednog povlačenja nekog neuspelog napada na Francuze, general Santa Ana je ranjen. Topovska municija završila je u njegovoj ruci i levoj nozi i pošto mu se zglob bukvalno rasprsnuo lekari su mu amputirali nogu.

Ako ste pomislili da mu je to zagorčalo život – prevarili ste se. Santa Ana se brzo vratio u sedlo, pri tom naredivši da se njegova noga sahrani uz sve moguće državne i vojne počasti.

Iako je Meksiko i ovaj rat izgubio, Santa Ana ga je iskoristio da se vrati u politiku kao ratni heroj, ne dopustivši naciji da zaboravi njega i žrtvu koju je podneo za svoju domovinu.

Poslednje predsednikovanje

Ni njegov poslednji mandat nije bio ništa uspešniji od prethodnih. Državna sredstva je preusmerio u svoje džepove, prodao je Americi još teritorije, a sebe je proglasio za doživotnog meksičkog diktatora, nateravši ljude da ga oslovljavaju sa “najomiljenija visosti”.

Nije vladao ni godinu dana kad je svrgnut i nanovo proteran u egzil. Otišao je na Kubu, a kada su Meksikanci shvatili dokle je dosezala njegova korupcija, suđeno mu je za izdaju u odsustvu i svu njegovu imovinu je konfiskovala nova vlast.

Tokom života u egzilu, Santa Ana se vratio kockanju – zarađivao je gajeći petlove i organizujući im borbe. Odgajivači širom sveta dolazili su na njegove borbe na kojima su nagrade iznosile nekoliko desetina hiljada dolara.

Godine 1874. iskoristio je generalnu amnestiju i vratio se u Meksiko. Bez noge i skoro u potpunosti slep od katarakte, živeo je odbačen i zaboravljen sve do smrti 1876. godine. Sahranjen je uz vojne počasti, u staklenom sanduku u Panteonu na grobnju Tepejak.