Veliko je slavlje bilo 1867. godine, u tada stvorenoj Austrougarskoj državi, kada je Pešta postala ravnopravna sa Bečom, a Mađari postali poštovan evropski narod. Baš te godine cela nacija je slavila i veličala dolazeću 1868, u kojoj se slavila hiljadita godišnjica dolaska Mađara u Panonsku niziju. Umetnici su se trkivali ko će na veličanstveniji način da obeleži taj veliki i bitan trenutak u istoriji ovog naroda, a zeleni kraljevski grad Sombor naručio je od slavnog Ajzenhuta jednu sliku. Detalji koje je veliki umetnik slikao dve godine i danas oduševljaju ljubitelje slikarstva, ali priča o životu i značaju ove slike vredna je svačije pažnje.

Baš kad su županijski moćnici Sombora, odnosno Ravnograda kako su ga Srbi nekada zvali, rešili da unajme Ferenca Ajzenhuta, Saborski odbor u Sremskim Karlovcima odlučio je da za svečanost u Budimpešti naruči kompoziciju “Seoba Srba” slikaru Paji Jovanoviću, kako bi na taj način prikazali značaj Srba u istoriji tog dela moćne carevine.

DNEVNO.RS VAS VODI U ŠETNJU VOJVODINOM: Saznajte zašto je PANONSKA LETNJA AVANTURA pravi izbor za vaš odmor!

Zašto baš bitka kod Sente?

Somborci su zamolili Ajzenhuta da naslika bitku kod Sente koja predstavlja jedan od najvažnijih događaja u istoriji ovog grada. Ne samo zato što su tada Austrijanci napokon proterali Turke ispod obala Save i Dunava, već su i Somborci u njoj imali veliku i značajnu ulogu. Predviđeni kapetanom Jajićem, tragični heroji ove bitke bili su i otac i osam sinova Popovića čiji su potomci kasnije dobili plemićku titulu. Bitka kod Sente odigrala se 1697. godine, pa je somborska varoš izradom velelepne slike obeležila i njenu 200. godišnjicu.

Ajzenhut je potpisao ugovor u dalekom Teheranu, a njime mu je garantovano da će dobiti 12 hiljada forinti, novac za koji bi tada mogao da kupi 40 jutara najplodnije bačke oranice. U želji da što pre prione na posao, ali i da što bolje dočara uspeh moćne austrijske vojske, Ferenc je dobio odobrenje da prisustvuje vojnim manevrima. Dugo je izučavao ponašanje vojnika, propinjanje konja, udarce sablji, kako bi svaki detalj mogao da prenese na platno koje će mnogima vekovima kasnije oduzimati dah.

A. Lazić

Spektakularno platno napravilo je probleme Županiji

Od početka se znalo da malo platno ne dolazi u obzir, pa je tako najveće ulje na platnu u Srbiji široko 7, a visoko 4 metra. Naslikana je u Minhenu, gde je i uramljena, a i sam ram predstavlja posebno umetničko delo. Rađen je od drveta, sa bogatom pozlatom, a na njemu su zastave dve vojske, oružja korišćena u bici, dok se na vrhu nalazi zastava županije, kao i prikaz njenog zaštitnika Sv. Pavla. Sa leve strane, nešto niže, nalazi se glava zmije, simbolički prikaz toga da se bitkom kod Sente stalo za vrat turskoj “nemani”. Zajedno sa ramom, slika zauzima površinu od 40 kvadratnih metara.

Od Minhena do Bezdana lađa je prevozila ogromnu i važnu sliku, a onda je nastao i veliki problem. Slika nije mogla da uđe u zgradu.

Bačko-bodroška županija sagrađena je 1808. godine, za potrebe smeštaja administracije, a i ona sama predstavlja spomenik kulture, sa svojih 200 različitih prostorija, odaja i sala. Najlepša je svakako velika svečana sala koja je morala da istrpi “sakaćenje”, jer je posebnom dozvolom Županijskog senata njen spoljni zid probijen iznad balkonskih vrata pa do tavanice, kako bi slika mogla da se unese.

ČARDE – ČETIRI STUBA LAGANOG UŽITKA: Na svakoj se i danas dobro jede baš, ali OVA u Starim Banovcima je poznata širom sveta

Promo

Kompozicija koja će doveka veličati pobedu belog princa

Ulje na platnu “Bitka kod Sente” drži rekord po veličini na prostorima bivše SFRJ, ali za nju su vezane brojne zanimljivosti. Novosađani su tražili da slika pređe u njihovo vlasništvo 1929. godine kada je Novi Sad postao centar Dunavske banovine. Ipak, slika se i dan-danas nalazi u Somboru i moguće je videti, uz prethodnu najavu posete, a godišnje je obiđe oko dve hiljade ljubitelja istorije i umetnosti.

Interesantan je i podatak da slika nije nijednom restaurirana, a da je njeno kompoziciono rešenje neverovatno.

U prvom planu slike su austrijski vojnici koji prelaze preko grudobrana Turaka. Posmatraču su okrenuti leđima, kako bi se dočarala njihova važnost – odakle god da gledate sliku, oni će biti ispred vas i štititi vas.

U središnjem delu slike je austrijski princ Eugen Savojski, na belom konju, dok je uz njega grof Palfin na crnom konju sa iskunakom turskom sabljom. Eugen Savojski je je osvetljen sunčevim zrakom sa desne strane, a mač podiže ka suncu, kako bi se značaj njegove pobede što više uzdigao. Prinčeva leđa čuva vojskovođa sa šlemom, kome je lik podario slikar lično. Gde god da se pomerite i odakle god da ga pogledate, delovaće kao da vas Ajzenhut posmatra – slično kao i sa slavnom Mona Lizom.

Vojnici privode zarobljenog turskog Kisig Džafer pašu. On je ponižen, pognute glave, u senci, svestan toga da se osmanlije nikada više neće vratiti u ove krajeve.

Promo
Kada se slika posmatra sa raznih strana, stiče se utisak da se i sama slika kreće. Šeta oko vas, osvaja vas, onako kako je austrijska vojska osvojila panonske krajeve koje su pustošili Turci. Svaki lik – i austrijskih i turskih vojnika – gleda vas, proučava i procenjuje – imaćete utisak kao da se svi naslikani pitaju jedno: da li je vredelo? Da li smo mi, potomci, zaslužili takvu borbu i bitke vođene zarad naše sadašnjosti…

Na nama je da im damo odgovor, makar prećutno.

Kad budete izlazili iz svečane sale Županije, pogledajte ponovo na brzinu likove na slici i pokušajte da ih uverite da jesu i da će ostati pamćeni. Zauvek, kako i dolikuje.