Muzeum serbski, koji danas svi znamo kao Narodni muzej, osnovan je na današnji dan 1844. godine, ukazom tadašnjeg ministra prosvete Jovana Sterije Popovića, čija je zamisao bila da "sabere starine i da ih za potomstvo sačuva". Međutim, kako na burnim balkanskim prostorima ništa nije lako, tako ni ostvarivanje ove ideje nije bilo (a ni ostalo) jednostavno.
Težak je život našeg Narodnog muzeja i to bismo svi morali da znamo. Počnimo samo od toga da je, na samom početku, kada je osnovana prva zbirka 1848. godine, Muzej posedovao svega 79 eksponata. Međutim, borbom fantastičnih ljudi koje bismo danas nazivali direktorima (u ona vremena nosili su titulu Čuvara), danas imamo 32 osnovne i studijske zbirke, odnosno – preko 400 hiljada muzejskih predmeta.
Mnogi ni ne znaju koliko je samo selidbi preživeo naš Narodni muzej. Prva muzejska postavka priređena je 1864. godine, kada je Muzej (koji je do tad pripadao Narodnoj biblioteci) dobio svoju zgradu.
Prva “kuća” Narodnog muzeja bilo je čuveno Kapetan-Mišino zdanje, u kojem se danas nalazi Rektorat Univerziteta u Beogradu (više o ovom zdanju i čoveku koji se krije iza njegovog imena možete pročitati KLIKOM OVDE!)
Skoro 30 godina kasnije, Muzej se seli u današnji Filološki fakultet, gde ga posećuje slavni naučnik Nikola Tesla i donira značajna finansijska sredstva. Baš u toj zgradi Muzej dočekuje Prvi svetski rat. Do dana današnjeg ne postoji popis, ali se pretpostavlja da je u bombardovanju izgorelo 50 slika, uništen je čuveni Kličevački idol i nestao je Arijadnin pehar.
Muzej biva premešten u zakupljenu privatnu kuću u ulici Kneza Miloša, gde biva sve do 1935. godine. Kralj Aleksandar je, posle preseljenja u dvor na Dedinju, ustupio Novi dvor Muzeju. I baš tu počinje prava priča o razvoju modernog muzeja kom se divio ceo svet.
Knez Pavle i njegova vezanost za Muzej
Godina 1935. veoma je značajna za istorijat Istorijsko-umetničkog muzeja kojem se tada pripaja Muzej savremene umetnosti (konak knjeginje Ljubice). Tako i tada formiran je Muzej kneza Pavla koji se smatra državnim, ali tek po nekim tačkama zakona.
Te godine knez Pavle Karađorđević postavlja za direktora novoosnovanog muzeja doktora istorije umetnosti Milana Kašanina (Kroz šta je sve prošao ovaj čuveni Beograđanin možete pročitati OVDE). Dugogodišnji Pavlov prijatelj, izvanredni znalac umetnosti, ceo svoj život posvetio je Muzeju koji je ubrzo postao jedna od najznamenitijih ustanova umetnosti na kulturnoj mapi sveta.
U zbirci kneza Pavla nalaze se El Greko, Rjepin, Mone, Van Gog, Gogen, Tuluz-Lotrek, Dega, Bonar, Šagal, Mondijan… Mnogi stručnjaci smatraju da bi, kada bi stalno bilo izloženo tek nekoliko ovih remek-dela, Beograd uspeo brzo da dobije zvanje evropske kulturne prestonice.
Knez Pavle, koji je završio istoriju i istoriju umetnosti na Kembridžu, bio je veliki ljubitelj slikarstva. Još kao student imao je želju da postane upravnik muzeja i to je poverio i svojim prijateljima kojima je pisao da njegova zemlja nema ni jednu umetničku galeriju, a da on već mnogo godina želi da otvori galeriju u Beogradu.
I tada je knez počeo da prikuplja slike za muzej o kojem je maštao. Godinama kasnije, srećan zbog osnivanja muzeja koji će proslavljati nacionalnu i evropsku baštinu, on je svoju privatnu zbiku darivao Muzeju. Dvestotinak slika od velike važnosti predato je Muzeju.
Drugi svetski rat i Kašaninova borba
Osim toga što se borio da očuva “inventar” Muzeja, Milan Kašanin trudio se i da održi privid “normalnih vremena”. Naime, Narodni muzej je sve vreme rata bio otvoren za posetioce. Dok se Kašaninova porodica sklanjala u Žarkovo, zbog bombardovanja, ovaj hrabri doktor nauka svakodnevno je išao na posao – peške.
Uprkos Kašaninovom trudu iz muzeja su odneta 33 umetnička dela – i to baš iz umetničke kolekcije kneza Pavla! Za neke eksponate se priča da su završili kod Nedićevaca, a postoje tvrdnje i da je nekoliko slika pronađeno u kabinetu Hermana Geringa, čuvenog naciste i “oca” Gestapa.
Muzej – žrtva prevare ili punopravni vlasnik ratne odštete?
Krajem prošle godine italijansko tužilaštvo pokrenulo je istragu zbog osam slika srednjovekovnih majstora (Ticijan, Tintoreto i Karpačo) koje se nalaze u našem Narodnom muzeju. Italijani tvrde da je Gering te slike uzeo iz Italije tokom Drugog svetskog rata, a da su u Beogradu završile zahvaljujući kontroverznom jugoslovenskom antikvaru Anti Topiću Mimari.
Istoričar umetnosti Nikola Kusovac izjavio je tada za Tanjug da je put slika od Italije do trezora Narodnog muzeja u Beogradu apsolutno poznat.
– Nacistički zločinac Herman Gering je kupio slike Ticijana, Tintoreta i Karpaća. Napominjem da ih je kupio za novac ili zlato, a ne prisvojio ili oteo. Na kraju Drugog svetskog rata te slike su pale u ruke saveznika – tvrdi Kusovac.
Mimara je, od strane novih jugoslovenskih vlasti, bio zadužen za pregovore oko ratne odštete umetničkim delima. Međutim, bio je poznat i kao falsifikator i prevarant.
– On sa saveznicima nije samo ispregovarao umetnička dela, u ovom slučaju slike, već i izvesnu količinu zlata i srebra. Deo slika koje je tadašnja Jugoslavija dobila kao ratnu reparaciju bila je preneta u galerije u Zagrebu i Ljubljhani, a deo je završio u Narodnom muzeju u Beogradu – rekao je tada Kusovac i napomenuo da je najgore od svega što su dela iz kolekcije Narodnog muzeja bila izložena u Bolonji i Bariju u okviru izložbe “Od Karpaća do Kanaleta, italijansko umetničko blago iz Narodnog muzeja u Beogradu”.
