Magična sprava sa dirkama koja proizvodi muziku prvi put je ušla u Beograd tako što ju je dopremila lađa. Instrument je naručila Julija Obrenović Hunjadi, supruga kneza Mihaila, i priča o prvom klaviru unela je nemalu pometnju među varoške službenike i lađare koji su ga dočekali.
Priču je zabeležio ugledni novinar Jovan Običan, čija porodica je bila jedna od retkih koje su imale klavir početkom 20. veka, a on je u oktobru 1938. godine u listu “Vreme” zapisao sećanja tada najstarijeg i najuglednijeg klavirštimera u Beogradu Milana Berkovića, pišu Novosti.
Sanduk za trojicu
Iz Beča je Dunavom stigla lađa. Odeljenje vojske dočekalo je lađu na pristaništu. Sa teškom mukom izvukli su na obalu neki glomazan predmet čudnog oblika. Ličio je na sanduk, ali je ipak bio suviše širok za tri mrtvaca. Ličio je i na orman, ali je bilo previše čudno što ima samo tri noge – počinje Berkovićeva pripovest o “magičnoj” pošiljci.
Naposletku, kad je u jednom trenutku opšte nepažnje čudna olupina udarila o neki kamen, iz dubine utrobe začulo se nešto kao muzika nebeske harfe. Narod, okupljen iz radoznalosti, sav je prebledeo.
Jedan Beograđanin usudio se da upita oficira sa dvora kakav je to predmet, a ovaj, ponosan što može da pruži tako važno obaveštenje, isprsio se i kazao: “Ova zverka se zove klavir. Živi, a ne ujeda… Svira samo kad je udarate po zubima. Ako ste vešti, možete na njoj da čujete razne pesme, pa čak i bečke valcere.”
Ta čudnovata reč “klavir” prostrujala je od Čubure do Savamale kroz suton letnje
Orden Svetog Save
Stručnjak za štimovanje i održavanje klavira Milan Berković, kome je i posvećena ova priča, između dva rata doživeo je veliko priznanje. On je bio prvi klavirštimer “koga je dao sam Beograd”, dakle nije ovde došao iz inostranstva, pa je bio “jedini koji je u svojstvu klavirmajstora od našeg dvora odlikovan Ordenom Svetog Save”.
večeri…
Sudbina klavira nije bila blistava – posle kneginje Julije preuzeo ga je izvesni čiča Martinek, a onda je došao u Berkovićeve ruke. Ovaj ga je, opet, popravio i “udao” dalje…
– Kraj tog klavira bio je vrlo bedan. Za vreme rata udarila je posred njega jedna granata fabricirana takođe u Beču, kolevci valcera. Klavir je zaspao mrtvim snom pod ruševinama u Ulici kneza Milete – pisao je Običan.
Drugi i treći
Šarmantni hroničar dalje beleži kako je kraljica Natalija odlučila da kupi drugi klavir, jer joj se onaj, od rođake Julije, nije dopadao. Dolazak drugog klavira “opet je bio senzacija za dobre, stare Beograđane”.
Ovaj je bio vrlo dugačak, žuto obojen i politiran. Prošao je mnogo bolje nego prvi. Prošao je kroz mnoge beogradske kuće i sada se (dakle, 1938) nalazi u kući gospođe Perse u Čika Ljubinoj ulici broj 10 – pričao je Berković.
Nešto kasnije, u Beograd stiže i treći, sličan instrument. Kako nas dalje hroničar vodi kroz priču, to je bio jedan pijanino.
Prvi i jedini
Godine 1903, dvor je poslao po Berkovića fijaker. Trebalo je pod hitno opraviti automatski klavir koji se slučajno pokvario. Posle toga, dvor je bio dobra mušterija, jer se klavir kvario često.
– Ako je taj klavir još negde u životu na njegovoj desnoj strani utisnuta je oznaka. Na njoj piše: “Firma Milana Berkovića, prvog i jedinog klavirštimera za celu Srbiju.” – piše Običan.
– Kupila ga je poznata engleska slikarka Ani Spred Vlahović, moja baba. Ona je na dvoru radila velike portrete i kompozicije za glavni salon – ponosan je Jovan Običan.
Posle kratkog boravka u Londonu, po drugi put se vratila u Beograd, i tu je ostala stalno.
Prvi pijanino privukao je pažnju “otmenog” dela Beograda, a svake nedelje na svečanim prijemima engleska slikarka svirala je divne stvari iz svoje muzičke zbirke. Žene su bile zabezeknute i nisu mogle da veruju da se prevlačenjem prstiju preko onih belih tastera dobijaju tako lepi zvuci…
– Posle toga dugo je trebalo pa da se i drugi Beograđani odluče na kupovinu klavira. Kao četvrti vlasnik pomenut je Leon Sore, građevinski inženjer, a peti klavir je kupio gvožđarski trgovac Karapešić – piše Običan.
Polako je dolazilo vreme da u grad dođe i neko ko će da brine o održavanju, odnosno “udešavanju” i štimovanju instrumenata, i tako se u Beogradu pojavio i prvi klavirštimer. To se dogodilo kada smo dosegli broj od četiri klavira u varoši, ali za poziv stručnjaka bila je zadužena jedna neumesna i nepažljiva žena…
Desilo se jednog dana da služavka kraljice Natalije nije mogla da odoli svojoj želji pa je sela za klavir. Onda je mučki počela da udara pesnicama po dirkama od slonove kosti. Klavijatura je bolno ciknula i tri žice su definitivno otkazale poslušnost – kaže se u tekstu.
Prvi gradski štimer nastavlja svoja sećanja tako što pominje kako se ne zna šta je bilo sa tom preterano “muzikalnom” služavkom, ali se zna da je zbog toga iz Beča prispeo u Beograd, vrlo otmeno odeven, poznati klavirmajstor Kling. On je izlečio sve tri žice i ceo dvor je ponovo bio zadovoljan.
– Majstor Kling je zadržan u Beogradu za slučaj nove potrebe. Ipak, morao je već posle dve godine da pobegne iz srpske prestonice, jer nije mogao da se osloni na milost četiri jedina klavira ili nemilost neke služavke koja će mu opet stvoriti posao – piše duhoviti hroničar.
Zatim su dolazili klavirštimeri Herman i Anton Tifenbah. Kad je 1890. zanat već počeo da se “razgranjava”, došao je iz Češke Gustav Koberle. On je imao prilično klijenata, jer su u međuvremenu mnogi kupili klavire. Jovan Običan pominje imena Nikole Pašića, apotekara Milutinovića, pa Ruskinje gospođe Kumr, lekara Holeca, Mihaila Bončića, Evgena Deroka…
Fatalna ljubav
Velike ličnosti prate i teški usudi, pa je tako bilo i sa Berkovićem. Najbolnije ga je dirnuo slučaj s predratnom pevačicom Sofijom. Hroničar piše kako je svakodnevno obasipala poklonima mladog klavirštimera, ali nije htela da dozvoli neki ozbiljniji odnos sa njim.
Jednog dana je nestala, a govorilo se da je otišla u Ameriku.
Međutim, posle nekog vremena, Berković je bio pozvan u Jatagan malu (bespravno podignuti deo grada), gde je, “na iznenađenje Beograđana, bilo neobično puno klavira”.
– U jednoj izbi klavir je tavorio svoje poslednje dane, a stari Ciga je hteo da ga vaskrsne uz pomoć Berkovića. Za vreme rada iz jedne sobe pojavila se starija i oronula žena i odjednom su joj grunule suze na oči. Bez reči, pokupila je oko sebe dronjke i otišla napolje. Bila je to nekadašnja lepotica Sofija u poslednjem izdanju života. U susretu i posle toliko godina zadržala je svoju otmenost – piše Običan.
