Nakon decenija uništavanja sopstvenih organizama brzom hranom čovečanstvo na Zapadu iznova je otkrilo koncept sirove hrane, pa čak i one potpuno neobrađene. Sve kako bismo se spasili dijabetesa ovog i onog tipa, zapušenih vena i koječega drugog. Takav život apsolutno je zdraviji ali, da bismo se vratili istinski zdravoj ishrani, morali bismo se vratiti, ne decenijama, nego milenijumima u prošlost.
Obrada hrane, ističe za Vašington Post biolog Danijel Liberman sa Harvarda, ne počinje termičkom obradom, nego već i samim sečenjem namirnica, usitnjavanjem ili kakvim god procesom kojim više ne moramo provesti pola dana žvačući kako bismo se nahranili. Tako, na primer, žive šimpanze.
– Danas možete provesti praktično ceo dan bez žvakanja, a to je sa istorijskog gledišta krajnje bizarno – kazao je Liberman.
On i njegova koleginica Katarina Zink sproveli su istraživanje u kojem su ispitanicima davali da jedu potpuno prirodne namirnice, na primer, sirovi i neusitnjeni koziji but, povrće kakvo se može naći u prirodi, voće… Sva ova hrana nije bila samo sirova, već i neoguljena i neočišćena, dakle baš onakva kakva je u prirodi.
Ispalo je da su naši preci pre tri miliona godina, kada su otprilike počeli da jedu meso, imali iznenađujuće snažnije i zube i vilice nego mi danas, što nosi niz posledica. Ispitanici ni uz najbolju volju nisu mogli da izađu na kraj sa sirovim, neusitnjenim mesom, a nedustupna im je ostala i određena količina plodova.
Naši preci su toliko upotrebljavali zube i koristili ih sa tolikom snagom, da su im zubi morali rasti snažniji, a isto je bilo i sa kostima vilice. Danas su čovekovi zubi bitno sličniji jedni drugima, slabiji su, manje efikasni, što sa sobom nosi niz dentalnih problema.
To što su ljudi u jednom trenutku počeli usitnjavati meso, kao i drugu hranu, mnogo nam je pomoglo u preživljavanju. Prema istraživanju Libermana i Zinkove, već samo time što smo povećali sposobnost usitnjavanja mesa za 41 posto, smanjili smo broj žvakanja za pet posto, kao i silu potrebnu za to za 12 posto.
Sve ovo događalo se pre pojave kuvanja hrane, koje je pre nekih dva miliona godina otkrio homo erectus, a sve skupa to je značilo manju potrošnju energije pri jelu i veću dostupnost energije iz hrane.
Jedan od boljih primera ove teorije je kukuruz. Ukoliko jedemo cela zrna, dobićemo mnogo manje energije nego ako jedemo kukuruzno brašno. Pa, kad još odemo toliko daleko koliko smo otišli poslednjih decenija, kaže Liberman, mi jako zbunjujemo naše organizme.
– Naša tela smatraju da nam je potrebno više hrane za određenu količinu energije, nego što to zapravo jeste. Obradom hrane zbunili smo naša tela – rekao je.
Liberman u tome ima pravo, jer poslednji podaci pokazuju da SAD, na primer, spada među zemlje sa najvišim procentom gojaznih na svetu, dok su Japan i Kina razvijene zemlje s najnižim procentom ljudi u ovoj kategoriji. I dok način života u SAD-u počiva na tzv. “džank fudu”, u Japanu i Kini jede se mnogo sirove, biljne i neobrađene hrane.
U današnjem svetu Liberman kao najzdraviju prehranu izdvaja onu vegansku pri čemu se hrana uopće ne kuva. Postoji, doduše, i trenutak u kojem se prelazi u krajnost, kaže ovaj naučnik, a to bi bio onaj kada bismo dnevno provodili toliko vremena žvaćući da bi nas to ometalo u svakodnevnim aktivnostima. Jednostavniji život naših predaka pre tri miliona godina to je mogao istrpeti.
