Sofija Jovanović je jedna od žena koje su Francuzi nazivali "srpskim Jovankama Orleankama". O njenom životu malo se zna, a morali bismo svi da je slavimo.
Mesar Jovanović iz Dušanove ulice u Beogradu rano je umro ostavivši ženu sa ćerkama. Stalno se i glasno žalio zbog toga što nije imao “sina junaka, osvetnika Kosova“. To je i uticalo na njegovu ćerku, prelepu maturantkinju Sofiju da odseče kosu i da se prijavi da dobrovoljno učestvuje u Prvom balkanskom ratu.
Prošla je test pred tročlanom komisijom, kao i obuku u Prokuplju i Vranjskoj banji, a prvo učešće u borbama imala je na Crnoj Čuki i Veljoj glavi. Sofija je bila prva žena borac u srpskoj vojsci i zbog neverovatne hrabrosti, ratni drugovi su je u šali zvali Sofronije.
Po završetku Drugog balkanskog rata, Sofija se zaposlila u Direkciji železnice, ali mir nije potrajao. U noći između 28. i 29. jula 1914. godine Jovanovićeva je bila učesnica prve bitke u kojoj je razbijen austrijski desant na Beograd.
Ko je bila prva žrtva Prvog svetskog rata možete saznati KLIKOM OVDE!
Njen Sremski dobrovoljački odred uspeo je da pređe preko Save i preseče telefonske žice do Zemuna. Učestvovala je u bitkama na Drini i Kolubari. Branila je Beograd pod komandom čuvenog majora Dragutina Gavrilovića. Preživela je povlačenje preko Albanije, učestvovala je u proboju Solunskog fronta.
Izgubila je pola stopala, a dobila 13 odlikovanja. Na jednom od njih, onom iz 1912. godine, piše “Osvetnici Kosova” – baš kao što je Sofijin otac i želeo.
Posle rata se udala za ratnog druga Tihomira Krsmanovića i nije se pojavljivala u javnosti. O ratu je govorila retko, samo da je bio surov i užasan, ali “da se za zemlju moralo dati sve, da je to bio dug otadžbini”.
Regrutacija hrabre Sofije
Prijavila se Narodnoj odbrani, ali tamo nisu hteli ni da čuju. Rekli su joj, u šali, da bi bio najveći greh da pogine tako mlada i lepa, jer Srbija na Turke šalje junake, a ne maturantkinje…
Vratila se pokunjena, ali je sutradan opet došla. Kad je ugleda jedan major, reče:
– Kojim dobrom, devojko?
– Hoću pušku i ratni raspored! Odavde neću otići bez puške. Ako posustanem ili se uplašim zadatka, ubijte me… Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće.
– Dobro, devojko! Ne možeš na front, ali te možemo uzeti za bolničarku. Da vidaš rane junacima…
– Hoću pušku! Za bolničarke uzmite starije. Hoću i ja da tučem Turke!
Nisu imali kud: primili su je.
(Antonije Đurić, “Žene Solunci govore”, 2014.)
