Hitlerov sekretar Martin Borman delovao je u pozadini. Hitler mu je verovao, a on je prisvojio monopol nad njim. Ostali nacisti su ga mrzili. Bio je otelotvorenje surovosti i podlosti.
Korpulentnog Martina Bormaa često ste viđali na fotografijama iz Drugog svetskog rata – to je onaj nacista koji sve budno prati iz drugog plana kad god je Hitler u blizini.
A niko ko je hteo kod Hitlera nije mogao zaobići Hitlerovog ličnog sekretara! Hladan, proračunat i uvek na oprezu poput grabljivice on je sebe učinio preko potrebnim. Bio je Fireru desna ruka i njegov rizničar, uvek u šefovoj neposrednoj blizini. Samo tako je i mogao kontrolisati tok informacija koje su dolazile Hitleru, kao i predavati naredbe koje su poticale od Firera.
Bio je izrazito omražen među ostalim nacistima, a zamerali su mu njegove “loše osobine” kao što su servilnost, seksualne ekscese i podlost. Nemački poslanik u Vatikanu opisao ga je sledećim rečima: “Nezgrapan i nizak, bio je otelotvorenje surovosti i podlosti”. Albert Šper “glavni arhitekta” Trećeg Reicha smatrao ga je “crvom u kraljevskoj jabuci”, dok je ministar propagande Gebels smatrao kako Borman nije “čovek od naroda”. Zvali su ga Hitlerov “zli duh”.
Ali, on se nije mnogo obazirao na to! Hitler mu je toliko verovao da je pre svog samoubistva u svom političkom testamentu Bormana postavio za novog vođu NSDAP-a.
Neugledan i neprimetan, a sve je nadzirao
Martin Borman rođen je 1900. u gradiću Vegelebenu u protestantskoj (luteranskoj) porodici. Otac mu je bio pruski pukovnik opsednut disciplinom i redom koji se posle Prvog svetskog rata zaposlio u pošti. Interesantno je da je Martin Borman kasnije postao jedan od najvećih protivnika sveštenstva.
– Već 1925. godine pristupio je NSDAP-u, a 1928. preuzeo je poslovnu stranu vođenja stranke, nadzirući i odlučujući o velikom delu stranačkog novca. Bormanove nenadmašne organizacijske i birokratske sposobnosti Hitlera su navele na to da mu poveri silno veliku odgovornost za stranačke finansije, kao i za Hitlerovu ličnu imovinu, pa ga je zadužio za kupovinu i upravljanje Bergofom, fiterovom omiljenom letnjom rezidencijom – spominje Angela Lambert u svojoj knjizi “Izgubljeni život Eve Braun”.
Ona piše kako je Bormanov uspon unutar Hitlerova kruga do položaja na kojem je imao nadzor nad finansijama najviših stranačkih zvaničnika u najvećoj meri ostao neopažen.
Bio je neugledan, zdepast, nizak i ružan. Zbog grubog držanja i nekultivisanosti ljudi poput Geringa, koji su sebe smatrali izuzetni profinjenim i koji su živeli poput kraljeva, najčešće su ga podcenjivali.
Podmukla ulizica
Ćutljiv i servilan u prisustvu šefa, arogantan i uobražen iza njegovih leđa, Borman je raznoraznim manevrima stekao Hitlerovu naklonost, sve dok nije izbio na samo čelo najviših saradnika i zvaničnika. U javnosti bi im se ulizivao – odajući utisak da svim odnosima vladaju mir i sklad, dok bi ih u tajnosti potkopavao raznim manipulacijama. Kad su uvidjeli koliki su zapravo razmeri njegove moći, već je bilo prekasno da ga svrgnu s položaja. On je postao desna ruka, čovek koji je nadzirao pristup Fireru, čovek koji je imao moć ocrniti ili veličati ugled pridošlice – ističe u knjizi Lambert.
Lukavi Borman je jasno uviđao da Hitler želi da ga što manje gnjave, pa je preuzeo na sebe tumačenje i filtriranje Hitlerovih želja, kao i želja i potreba svih njegovih posetilaca. Niko nije imao pristupa Fireru bez Bormanova pristanka, a mnogi su jednostavno ostajali pred vratima.
Eva Braun ga je mrzela
Hitlerov lični sekretar imao je veliku ulogu u Evinom životu, smatra autorica Lambert. Eva je prema njemu osećala izrazitu antipatiju, kao i većina iz Hitlerovog uskog kruga prijatelja, i to uglavnom zbog prepredenosti i sklonosti manipulisanju i silnoj želji na ima “monopol nad Hitlerom”.
Hitler je bezgranično verovao svom “najodanijem partijskom drugu”. Stoga se Eva nikad nije usudila upustiti sa njim u otvoreni sukob. Borman je bio taj koji je po Hitlerovom nalogu isplaćivao novac Evi i, premda je ta novčana potpora bila velikodušna, ona je u svakom trenutku bila svesna činjenice da je ne dobija pravo od svog ljubavnika već posredno od omraženog suparnika.
Više o Evi Braun i njenom uticaju na Hitlera možete saznati KLIKOM OVDE!
Borman je davao sve od sebe da je zastraši, u njoj podstičući osećaj zavisnosti, budući da je sve njene račune podmirivao on. Ona se sigurno osećala neizmerno poniženo jer je, kad joj je god bio potreban novac na novu odeću ili šminku, morala da ga traži od Bormana.
Borman je stalno prikupljao informacije… O svima. Želeo je da zna sve o svakome! O svim članovima Hitlerove pratnje, o zaposlenima u vlastitom štabu. Njuškao je i istraživao privatne živote, tražio slabosti i tajne i sve je detaljno beležio u svojoj privatnoj kartoteci.
Žena kao “rasplodna kobila”
Borman se prema svojoj supruzi Gerdi sa kojom se venčao 1929. godine i na čijem je venčao Hitler bio kum, odnosio grubo i sa omalovažavanjem i naočigled svih je varao.
Ona je bila predmet sažaljenja i poruge. Svi su je podrugljivo nazivali “rasplodnom kobilom”, jer je rađala jedno dete za drugim, a rodila ih je čak desetero. Borman je bio nepopravljivi ženskaroš, a ona ne samo da je njegovo ponašanje tolerisala već ga je i opravdavala.
– Gerda je bila kći jednog nacističkog sudije, visoka i veoma lepa u mladosti, ali kasnije je svedena gotovo na položaj rasplodne kobile. Bila je nervozna i uvek napeta. Borman se prema njoj uvek užasno odnosio. Šper ju je opisao kao “skromnu i zastrašenu domaćicu”. Ipak, bila je toliko fanatično odana nacizmu da je suprugu u vezi sa njegovom ljubavnicom Magdom Behrens pisala: “Pobrini se za to da jedne godine ona rodi dete, a druge ja, pa ćeš uvek imati upotrebljivu suprugu” – piše Angela Lambert o Gerdi Borman u svojoj knjizi.
Uz šefa do samog kraja
Dugo je kružila legenda kako je Borman preživeo rat i pripremao dolazak “četvrtog Rajha” negde u prašumama Južne Amerike.
On je zaista i pobegao iz Hitlerovog bunkera, a i na suđenju u Nirnbergu ratnim zločincima mu je suđeno “u odsustvu”. Osuđen je na smrt vešanjem. Kao dan njegove smrti vodi se 2. maj 1945. godine.
Hitlerov vozač Erih Kempka tokom saslušanja na sudu u Nirnbergu kazao je kako se Borman pokušao provući kroz ruske linije oko bunkera. Pod udarom granate jedan je tenk eksplodirao, a Borman se pre eksplozije sakrio upravo iza njega.
Zahvatio ga je plamen eksplozije, a snažan talas vreline ga je odbacio. Vozač je verovao da je sekretar mrtav, ali leš nije vidio. I to je bilo dovoljno da krenu spekulacije – da li je Borman ipak uspeo da pobegne?
Ipak, tajna je otkrivena 70-ih godina kad su njegovi posmrtni ostaci pronađeni u Berlinu. O tome piše i Lambert u svojoj knjizi.
Borman je nakon Hitlerove smrti napustio bunker i podzemnim železničkim tunelom došao do stanice “Friedrichstarse”, gde mu se gubi trag. Po svoj je prilici poginuo je u pokušaju bega, kad je granta pogodila tenk u kojem je pokušao preći ruske linije. U Nirnbergu je osuđen na smrt u odsustvu. Njegovu lobanju su 1972. pronašli radnici koji su kopali temelje za neku zgradu, a identifikacija je obavljena na temelju zubarskog kartona, kao i, mnogo kasnije, uz pomoć DNK, nakon čega je njegov pepeo rasut u more – zapisala je istoričarka.
Bormanova supruga Gerda umrla je 1945. od raka, ali njihova djeca, svih desetero preživela su rat. Najstariji sin Martin postao je katolički sveštenik. Kasnije je izjavio: “Čovek ne bira roditelje i ne može ih se rešiti. Ja sam po tom pitanju nemoćan. I ne mogu mu suditi. To moram prepustiti Bogu”.
