Danas je živo još svega desetak "Nadešiko" žena, koje su ispratile neke od 439 kamikaza, od kojih su neki bili tinejdžerske dobi kao i one u to vreme.
– I danas zadrhtim kad se toga setim – počinje svoju priču Čino Kuvaširo, sićušna 86-godišnjakinja koja se priseća kako je s prijateljicama iz škole morala da maše kamikazama dok ne bi u potpunosti nestali iz vidokruga.
Ona i ostale devojčice zvale su se “Nadešiko”, po krhkom ružičastom cveću koje je smatrano simbolom ženstvenosti u Japanu. Njih je bilo oko stotinjak koje su nepunih mesec dana u proleće 1945. godine morale da rade u vojnoj bazi u Čirani. Njihovi poslovi uključivali su čišćenje, pranje veša, šivenje dugmadi i mahanje pilotima na odlasku, što je onima koje su bile odabrane za tu posebnu ulogu, palo jako teško.
Danas je živo još svega desetak “Nadešiko” žena, koje su ispratile neke od 439 kamikaza, od kojih su neki bili tinejdžerske dobi kao i one u to vreme. Baza Čiran danas ukazuje na horor i ekstreme rata, pa građani ovog gradića sa 10.000 stanovnika žele da se njihovom gradu dodeli UNESCO-va titula Svetske kulturne baštine.
Iako se ime kamikaze obično povezuje uz pilote mornarice, oni koji su bili deo vojske,
Kamikaze su bili pripadnici specijalne jedinice pilota samoubica,formirane za vreme Drugog svetskog rata, kako bi spasili istorijski važne Filipine od saveznika. Ime je izvedeno od reči “kami” što znači bog i “kaze” kako se na japanskom kaže vetar, tako da su zvani i “božanski vetar”.
Svi piloti su podvrgavani specijalnom treningu. Pre samog poletanja svaki je prolazio kroz posebnu ceremoniju. Od vojske bi primio posebna odlikovanja, potom bi najbližima napisao oproštajno pismo i popio svoj poslednji sake. Svaki pilot bi pre izvršenja samoubilačkog čina leteo u pravcu planine Kaimon, najjužnije tačke Japana gde bi salutirao „Sajonara“ i zauvek se oprostio od zemlje za koju će dati život. Njihov uspešno obavljen zadatak podrazumevao je njihovu smrt. Simbol su im bili beli šalovi koje su nosili.
poput mladića iz Čirana, bili su poznati pod imenom “toko”. Oni pak koji su odbili da daju život za domovinu, završili su u zatvoru.
– Nosim veliki osmeh, majko, dok krećem na prvi i poslednji čin sinovske ljubavi. Ne plači. Molim te zapamti da sam učinio dobro delo – napisao je 19-godišnji Fudžio Vakamatsu u jednom od pisama koji su nedavno prikazani na izložbi.
Jedan deo izložbe bio je posvećen “Nadešiko” devojkama, pa se u njemu prikazuje video intervjui koji su napravljeni krajem osamdesetih godina.
Reiko Akabane, “Nadešiko” koja je preminula 2006. godine, izjavila je u videu da je prišla jednom vojniku pre nego što je poleteo kako bi mu vratila ostatak novca koji joj je dao da pošalje pismo njegovim roditeljima. Umesto da uzme sitniš, Šinji Sakaguči je iz džepa izvadio novčanik i predao joj ga za uspomenu. Drugi pilot koji je stajao u blizini, Nobuo Taniguči, požalio je što nema i on nešto da joj da, pa je čučnuo i podigao dva kamenčića.
– Ovo je poslednje kamenje koje se nalazilo ispod mojih nogu – Akabane se seća da joj je rekao.
I kamenčići i novčanik nalaze se danas izloženi u maloj građevini nalik kolibi, nazvanoj Hala svitaca. To je replika restorana koji je vodila Tome Torihama, žena koju su mnogi piloti smatrali majčinskom figurom, a čiji je unuk odlučio da obnovi uspomenu na baku izgradnjom ove kuće 2000. godine.
Inače, građevina je ime dobila po 19-godišnjem pilotu Saburou Mijagavi koji je obećao Torihami da će se vratiti u obliku svica. Otprilike u isto vreme kad je njegov avion pao u okean, posebno veliki svitac je uleteo u vrt Torihaminog restorana. Svici se, uz to, često koriste u Japanu kao simbol kamikaza i smrti jer se povezuju s ljubavi, poezijom i kratkim životom.
– To su svi ljudi koji su otišli pravo na nebo. Svi su bili nežni i želela sam da mi svi budu deca – izjavila je Torihama u videu koji se prikazuje u muzeju, piše New York Post.
Devojke su, kad bi išle po posteljinu za pranje, redovno pronalazile jastučnice natopljene suzama, ali kad su odlazili, mladići bi imali hrabre izraze lica. Kuvaširo pak smatra da su izgledali kao živi anđeli.
– Izgledali su hrabro. Nisu uopšte imali tužna lica – kaže ona.
