Iako je prostitucija bila službeno zabranjena u nacističkoj Nemačkoj, zapovednik SS i Gestapoa Hajnrih Himler je odlučio da napravi mrežu bordela za vojnike, prisilne radnike i zatvorenike. Od 1942. godine, pa sve do kraja rata oko 300 do 400 nejevrejskih zatvorenica iz logora bilo je prisiljeno da radi u 10 logorskih bordela po Nemačkoj, Austriji i Poljskoj.
Naravno da nacisti nisu hteli logorašima da pruže neko zadovoljstvo ili uživanje. Osnivanje javnih kuća u koncentracionim logorima u Trećem Rajhu bio je dobro organizovani sistem o kom je precizno vođen zapisnik, a koji je bio deo dobro smišljene strategije. Navodno je to bilo napravljeno da se poboljša učinak, produktivnost i radni elan kod zatvorenika.
Zapravo je Himler, na čiju su inicijativu bordeli osnovani, na taj način hteo da ponizi zatvorenike jer dolazeći u javnu kuću, muškarci su se ponižavali pred SS, a istovremeno bi učestvovali u seksualnoj eksploataciji žena.
Bila su i određena pravila koliko može da traje seks i kakav sme da bude. Bila je, naime, dozvoljena samo jedna seksualna poza – ona misionarska, a boravak sa ženom u ‘specijalnim objektima’ kako su ih zvali SS-ovci, nije smeo da traje duže od 15 minuta i koštao je dve marke.
Takođe, kako bi sve proteklo onako kako su zamislili, SS-ovci su situaciju pratili kroz otvor na vratima. Nacisti su znali i da će, ako samo neki logoraši dobiju priliku da ‘uživaju’ to narušiti osećaj solidarnosti koji je vladao među zatvorenicima.
Žene koje su radile u logorima nisu smele da budu Jevrejke, kao što ni Jevreji nisu smeli da posećuju ‘specijalne objekte’.
U junu 1942. godine osnovan je logorski bordel u koncentracionom logoru Mauthauzen. To je bio prvi od deset bordela u koncentracionim logorima Nemačke. Žene prinuđene na prostituciju, bile su dovedene iz logora Rejvensbruk. Najveći bordel je bio u Aušvicu, u bloku 24. Poslednja javna kuća osnovana je nekoliko meseci pre kraja rata 1945. u koncentracionom logoru Mitelbau-Dora.
Prema procenama istoričara samo oko jedan odsto logoraša koristilo je usluge i to jednom ili dva puta, jer je SS korišćenje seksualnih usluga smatrao privilegijom. Osim toga jako malo ih je i bilo fizički sposobno za bilo kakvo “uživanje”.
Logorske javne kuće uglavnom su posećivali logoraši koji su pripadali “rukovodećem kadru”, a za njih je odlazak po užitak bila nagrada za dobre rezultate.
Prostitutke, uglavnom Poljakinje, Čehinje, Mađarice i Nemice u ranim dvadesetim godinama, imale su i poseban medicinski tretman, dobijale su nešto bolju hranu i bile malo bolje tretirane nego druge zatvorenice. Seks se odvijao i u propisano vreme – svako veče između 20 i 22 sata i nedeljom popodne.
U slučaju oboljenja od polnih bolesti, logorašica bi služila za medicinske eksperimente. U slučaju trudnoće bila bi prisiljena na pobačaj. Nacisti su i u bordelima insistirali na rasnom zakonu. Nemci su smeli “da prilaze” samo Nemicama, a Sloveni – ženama slovenskog porekla.
Do devedesetih godina prošlog veka logorašice koje su bile prisiljene da rade u ovim javnim kućama zakonski nisu smatrane žrtvama nacističke vladavine, te samim tim nisu imale pravo na odštetu.
