Na suđenju u Nirnbergu nakon Drugog svetskog rata predstavnici tadašnje Jugoslavije dokazivali su da je u Kragujevcu 1941. godine streljano oko 7.000 civila. Savremena istraživanja kažu da su tada ubijena 2.792 građanina jer za toliko osoba postoje lični podaci – ko su bili, gde su i kada rođeni, čime su se bavili… Među njima je bilo i 300 kragujevačkih učenika i dece od kojih je najmlađe imalo 11 godina.
Za Kragujevac koji je tada ima tek nešto više od 20.000 stanovnika ovaj zločin zavio je u crno skoro svaku porodicu u gradu. U dokumentaciji Spomen-muzeja “21. oktobar” sačuvane su 42 poruke streljanih. Njih su u poslednjim časovima, na komadima papira, iscepanim novinama ili poleđini fotografija, svojim najmilijima pisali Kragujevčani koji su znali da se kućama neće vratiti.
Ovo su neke od tih potresnih poruka:
“Lebac sutra nemojte poslati” – Jakov Medina, knjigovođa
“Dragi tata i mama, pozdrav, poslednji put. Ljubiša” – Ljubiša Jovanović, 17-godišnji gimnazijalac, ne znajući da mu je i otac zarobljen. Obojica su streljani istog dana.
“Mila Ružice, oprosti mi sve na poslednjem času. Evo ti 850 dinara, tvoj Boža” – Božidar Milinković, majstor, na poleđini radničke knjižice
“Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je” – Lazar Petrović, radnik, na poleđini stare dopisnice
“Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi” – Nikola Simić, inženjer streljan zajedno sa sinom Aleksandrom, gimnazijalcom od 18 godina koji je pored dopisao: “Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu”
“Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak, neki džemper i neki ćilim. Donesi nam u teglici pekmez. Paja. Tata idi kod direktora ako vredi” – gimnazijalac Pavle Ivanović koji nije znao da je i njegov otac uhapšen
“Miro, poljubi decu umesto mene. Slušajte mamu deco i čuvajte se. Zbogom zauvek, vaš tata Laza”
“Zbogom, Mico. Ja danas pogiboh. Zbogom, srce. Poslednja mi misao na tebe. Budi sretna, sine i bez mene” – Radislav Simić
