Dugoočekivana serija "Nemanjići - rađanje kraljevine" imala je svoju premijeru u novogodišnjoj noći, a komentari na društvenim mrežama i dalje se ne stišavaju. Seriji se zamera sve - od glume, scenografije, statista, scenarija... i, možda najviše - govora!
Što se istorijskih činjenica tiče, ono što smo videli u prvoj epizodi serije “Nemanjići – rađanje kraljevine” uglavnom je tačno – 1165. vizantijskog cara Manojla Komnina u Nišu dočekuju četvorica braće – Tihomir, Stracimir, Miroslav i Nemanja. Najmlađi Nemanja dobija na upravu posebne oblasti, što izaziva bes i ljubomoru kod njegove braće koji ga nakon toga na prevaru zarobljavaju i zatvaraju u pećinu.
Nemanja uspeva da pobegne i planira da prekine vizantijsku vlast u Srbiji i osvoji većinu porobljenih gradova. To izaziva bes kod cara Manojla koji šalje vojsku na Nemanju koju predvode upravo Nemanjina braća – vizantijski vazali Tihomir, Stracimir i Miroslav.
Nemanja pobeđuje, Stracimir i Miroslav beže, a Tihomir se davi u reci. Nemanja tada postaje zakoniti Veliki župan srpske države zvane Raška. Nakon bitke Nemanja je priznao vrhovnu vlast Vizantije, dok ga je Manojlo prihvatio kao zakonitog vladara Raške. Kasnije se Nemanja izmirio sa braćom i ostavio ih na vlasti u njihovim udeonim kneževinama.
Međutim, Nemanja je stalno tražio priliku da se oslobodi vizantijskog uticaja. Zato je šurovao sa Ugarima i Mlečanima, a nakon propasti antivizantijske koalicije bio je prinuđen da se preda vizantijskom caru i pođe sa njim u zatočeništvo.
Iako činjenično tačni, “Nemanjići” pate od jednog ozbiljnog nedostatka – jezika kojim se u seriji govori!
#Nemanjići pic.twitter.com/5Qnr1TBFKq
— Suzana Dasic (@dasic_suzana) December 31, 2017
Svaki, pa i srpski jezik, živa je tvorevina koja se stalno menja, usavršava i dopunjuje. Mnoge reči koje danas svakodnevno koristimo u prošlosti su bile nepojmljive i zapravo su nam stigle iz latinskog, nemačkog, ruskog, mađarskog i, naravno, turskog. Svakako, mnogo vekova nakon perioda obrađenog u “Nemanjićima”.
Zato će većini lingvista i srbista pripasti muka kada u “Nemanjićima” čuju: “Sviđaš mi se, imaš petlji”, “Uhapšen si” ili “Uvaliće nam debelu vizantijsku princezu”, a i dijalozi likova s vremena na vreme više liče na razgovore beogradskih frajera iz kruga dvojke nego na govor srpskih srednjovekovnih velikaša.
Joj akcenta #nemanjici očekujem još - “keve mi tebra”
— Vujisic (@wujisicm) December 31, 2017
Da nije serije Nemanjići ne bih znao da se izraz "imaš petlju" koristio još u XII veku.
— Ivan Krstic Krcko (@krcko016le) January 1, 2018
Ono "bre" stiglo u #nemanjici.. bre 200 god pre Turaka!. #aferim
— Slavko TATIC (@SlavkoTatic) December 31, 2017
Jel se to zove autentičnost kad se u seriji Nemanjići govori jezikom iz kruga dvojke!?
— MarkovicDusica (@MarkovicDusica2) January 1, 2018
"argument", "uhapšen", "uvaliće nam vizantijsku princezu" jel to terminologija iz srednjeg veka!?
Totalni diletantizam za izuetnu temu srpske istorije.....
Reći da se ne bismo razumeli sa našim precima da možemo da razgovaramo sa njima svakako je preterano – verovatno bi, taj naš fiktivni došljak iz prošlosti govorio dovoljno slično da jezik prepoznamo kao srpski, ali opet nedovoljno jasno da sa njim možemo bez problema da komuniciramo.
A kako su ti, tadašnji Srbi zapravo govorili?! Danas, naravno, ne možemo da tvrdimo sa sigurnošću, a jedini izvori koje imamo potiču iz onovremenih spomenika, povelja i crkvenih zapisa. Pritom treba imati na umu da je običan narod govorio još drugačije i “prostije” od visokodostojnika.
U potrazi za najpribližnijim narodnim jezikom iznosimo dva primera od kojih je naročito značajna Povelja Kulina bana jer slovi za najstariji sačuvani dokument pisan na narodnom jeziku i to u vreme koje se obrađuje i u seriji (Kulin Ban i Stefan Nemanja bili su savremenici, a više o ovom vladaru možete saznati KLIKOM OVDE!)
Povelja Kulina bana
“U ime Oca i Sina i Svetoga duha; ja ban bosanski Kulin prisezaju tebje kneže Krvašu;
i vsjem građam dubrovčam pravi prijatelj biti vama od selje i dovjeka i prav goi držati s vami;
i pravu vjeru dokole sam živ; vsi dubrovčane kire hode po mojemu vladaniju trgujuće godje si kto hoke;
krijevati godje si kto mine; pravov vjerov i pravim srdcem; držati je bez vsakoe zledi;
razvje ščo mi kto da svojev voljov poklon; i da im ne bude od mojih časnikov sile;
i dokolje u mne budu dati im savjet i pomoć kakore i sebje kolikore moge;
bez vsega zloga primisla; tako mi Bože pomagai i sije sveto evangelie.
Ja Radoje; dijak ban pisah siju knigu povelov banov; od roždestva Hristova tisuća i sto i osamdeset i devet ljet;
mjeseca avgusta u dvadeset i deveti denj; usječenije glave Iovana Krstitela.”
Jedan drugi izvor – rečnik književnih starina Đure Daničića danas se smatra delom sa primerima najpribližnijim zapisima narodnog jezika jer je Daničić namerno izostavio književne tekstove iz razmatranja (jer su bili pod uticajem staroslovenskog i crkvenoslovenskog.
“Stvori bog zemlju i človeki na njej.
Za kojimže uljanikom po dva čoveka
Za sije metohije nikoire človek da ne ima pečali razve opat.
Obrete li se čovek zal.
Jere se smo ogrešili o semzi človece.
Boga ne boje se i človek ne sramljaje se.
Da zna vsaki človek.
Ni jedn človek u srpskoj zemlji mal že ili velik.
Da ne vojske ni jednomu človeku crkvenomu ni Vlahu ni Srbinu.
Vaš človek, ki pride u zemlju moju.”
