Seks u braku jeste fenomen koji se u modernim vremenima retko sreće u javnom diskursu. Opširno se govori o intenzitetu orgazma, izgledu genitalija, položaju tela i atmosferi koja prati put ka "sigurnom vrhuncu", ali je seksualni odnos između dugogodišnjih supružnika danas tabu.
Kroz istoriju je ovo pitanje zauzimao važno mesto u privatnom, ali i javnom životu onih koji su se obavezali na večnu vernost, pa se o pojedinim problemima i “pikanterijama” iz bračne postelje često raspravljalo javno. Impotencija je tada bila dovoljno jak razlog za razvod braka i argument jači i od same preljube.
Metode kojima su muškarci pred naletima optužbi usplahirenih žena morali da dokazuju moć svog libida bile su raznovrsne – od složenih medicinskih pregleda, pa do javnog “veštačenja” na kome su poroti predstavljene seksualne sposobnosti optuženog.
Crkva je imala pravo da uđe u spavaću sobu
Sve je bilo osmišljeno kako bi se verodostojno saznalo mogu li se ispunajvati “bračne dužnosti”, a publika je izvođenje dokaza pratila pažljivije nego što se danas pred televizorom prate “vrele akcije” u TV rijalitiju.
Ovakve “svetkovine” su se održavale i pod okriljem crkve, jer je “sveta institucija braka” od strane sveštenstva označavana kao jedinu sferu u kojoj su erotika i seks dozvoljeni i poželjni. Naravno, samo u reporoduktivne svrhe. Ako bi neko od supružnika bio trajno nesposoban za seksualni čin, lako bi mogao biti optužen za neoprostiv greh prema partneru.
Crkveni brak je, kao i danas, sklapan prema unapred propisanim kanonima. Hrišćani koji su tokom srednjeg veka stupali u pomenutu zajednicu, pristajali su na monogamnu vezu krštenih ljudi koja se mogla raskinuti samo u izuzetnim okonostima.
Njen osnovni cilj je bilo stvaranje potomstva i kanalisanje telesnih potreba. Tek ako bi misija protekla bez uspeha poništenje braka bilo je realna opcija, piše sajt Ranker.com.
Ukoliko bi se žena požalila na seksualnu nemoć svog supruga, crkva je tada propisivala trogodišnji nadzor. Tako bi “osumnjičeni” dobio vreme i novu šansu da sa sebe spere beleg srama. Sveštenici su tokom tog perioda pratili stanje u intimnom životu venčanih, tragajući za uzrokom i lekom.
Nevinost – neoboriv dokaz
Žene su za dobijanje blagoslova za razvod morale dokazati da nisu krive za loš seksualni život. Najlakši izlaz iz lošeg braka bio je validni dokaz da brak nije konzumiran, što bi automatski značilo da problem leži u partneru.
Jedan od testova je podrazumevao ispijanje diuretika. Naime, tadašnja nauka je funkcionisala pod okriljem crkve, a vladalo je mišljenje da su urinarni sistemi muškarca i žene identični.
Ukoliko bi se pojavila brza i jaka potreba za mokrenjem, to je prema verovanju bio jasan znak da je devičanstvo otišlo u nepovrat. U suprotnom, žena bi bila oslobođena sumnji da je do tada imala ikakvo seksualno iskustvo.
Drugi način za bekstvo iz lošeg braka bilo je optuživanje muža za impotenciju. Tada bi muškarac bio podvrgnut fizičkom pregledu u kome bi “ljudi od struke” opisno utvrđivali karakteristike polnog organa, a potom i svojstva koja se imaju ili nemaju.
Kako su oba ova načina bila duga i prilično sramna i ne čudi činjenica što su se srednjovekovni ljudi teško odlučivali da od crkve traže razvod.
