Zbog sudbonosne uloge tokom borbe srpskog naroda za oslobođenje od Turaka, Karađorđe je od savremenika dobio titulu vožda, koja označava svetovnog gospodara ali i duhovnog vođu srpskog naciona.
Podigao je barjak slobode koja je u srpskom narodu bila potpuno ugušena kada je posle ukidanja Pećke patrijaršije narod ostao bez najsigurnijeg putovođe u svetskim vihorima na vazda geopolitički i civilizacijski složenom i turbulentnom Balkanu. Otuda je Voždova uloga bila složena, a njegovo vođstvo usmereno na stvaranje države, a možda još više i slobode duhovne prirode, odnosno opredeljenja naroda koje je “zacrtao” Sveti Sava u vreme sabora u Žiči 1221. godine – rekao je istoričar Milovan Balaban na nedavno održanoj tribini “Priča o Karađorđu” u Klubu „Tribina mladih” Kulturnog centra Novog Sada.
Istorijsko sećanje i duhovna vertikala, naglasio je Balaban, održali su srpski narod u istoriji Balkana i onda kada nije imao svoju državu – da toga nije bilo, ne bi se početkom 19. veka pojavio ni Karađorđe.
MRAČNA STRANA KARAĐORĐA: Ubio je svakog ko mu je stao na put, ali to NIJE BILO ONO NAJGORE
Citirajući Njegoševe reči: “Iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši”, Balaban je objasnio da duša narodna, ropska i “mrtva”, kao da je kroz Karađorđa progovorila i našla svoj ropstvom umrtvljeni impuls.
– Njegoš je, proročki video šta je Karađorđe za Srbiju i šta će biti za nju. Uz Branka Radičevića, Njegoš je prvi rehabilitovao Karađorđa o kojem se od 1815. godine, kada se kao novi vođa ustaničke Srbije nametnuo Miloš Obrenović, počeo razvijati mit po kojem on nije prikazivan kao državnik, niti kao zavetni junak. Tek će se u 20. veku pokazati koliko je Karađorđe u svesti naroda živeo kao epski junak – naglasio je Balaban.
Tome je bitno doprineo i način na koji je Karađorđe okončao život – 1817. godine, po povratku iz Rusije u Srbiju, ubijen u selu Radovanju po nalogu kneza Miloša Obrenovića.
– Karađorđe je svoj život položio za Srbiju ne tim poslednjim činom, nego onog trenutka kada je krenuo da podigne ustanak. Njegova glava uvek je bila “na panju”, jer je sledio svoj ideal da Srbi dobiju slobodu, ne bilo kakvu, nego zlatnu, u duhu Nemanjića – zaključio je Balaban predavanje o voždu Srbije.
Strašna Karađorđeva smrt
Vožda i njegovog pisara Nauma Kanara u kolibi Dragića Vojkića ubio je Nikola Novaković. On je mrtvom voždu sekirom odsekao glavu, skinuo mu odelo i sve to predao Vujici Vulićeviću koji je “tovar” poslao za Beograd.
Karađorđevo obezglavljeno telo sahranjeno je na oko 100 koraka od mesta gde je ubijen, a glava je već sutradan stigla u Beograd.
Nestor Letopisac u beogradskom listu “Vreme” maja 1922. godine piše da je u konaku kneza Miloša preko puta Saborne crkve “na belom tanjiru stajala oprana glava njegovog kuma”.
Tanjir je stajao na tronogoj stolici, a pored njega stajalo je kandilce zapaljeno. Bleda svetlost od kandilca osvetljavala je tamno bledu razbarušenu Voždovu glavu pred kojom je Miloš stajao na kolenima, moleći se Bogu i često puta ponavljajući: “Oprosti kume Đordje! Oprosti gospodaru!” – piše Letopisac.
Sudbina glave
Sutradan, Miloš je Karađorđevu glavu poslao beogradskom veziru koje je ovo silno obradovalo. Nakon što su Turci prepoznali Karađorđa, vratili su je Milošu koji je istog dana našao jednog kasapina koji je, u podrumu kuhinje konaka odrao voždovu glavu i pri tom je stalno ridao i drhtao.
Odrana koža osoljena je, ispunjena pamukom i slamom i nakon toga poslata veziru u grad, otkuda je poslata u Carigrad.
Od svih način IZVRŠENJA SMRTNE KAZNE ovaj mnogi smatraju najpravednijim, a PRIMENJIVAN JE U SRBIJI
Sultana je pogled na glavu toliko obradovao da je istakao pred sarajem na bedemu sa natpisom: “Glava čuvenoga harambaše srpskih hajduka zvanog Karađorđe”.
Karađorđeva lobanja je pokopana u Beogradu pored Saborne crkve. Kasnije, kada je 1819. godine Karađorđevo telo iskopano i preneseno u Topolu, i onda sastavljena sa telom.
Što se one glave u Carigradu tiče, pričalo se da ju je nekakav Grk heteista ukrao i odneo u Atinu, i da je ona tamo čuvana u nekakvom muzeju, ali ta priča nikada nije potvrđena.
