Jedna od priča koja se uklapa u to da bezbroj puta ponovljena laž postaje istina, verovatno je ona o tome da je Hitler pobegao sa stadiona da se ne bi pozdravio sa olimpijskim pobjednikom Džesijem Ovensom.
Poznati novinar Goran Milić posvedočio je da mu je atletičar Artur Takač, učesnik te olimpijade, potvrdio da se Hitler rukovao sa Ovensom.
– Takač je bio Jevrej i partizan, ne verujem da je imao motiv da brani Hitlera. Rekao je da je Hitler napravio dovoljno zla, da nema smisla dodavati mu još i to – rekao je Milić.
Nemački novinar Zigrfid Mišner tvrdi da je Ovens u svom novčaniku nosio sliku na kojoj se on rukuje sa Hitlerom.
– Ovens mi je pokazao tu sliku. To je bio jedan od najlepših trenutaka u životu. Oni su se sreli iza pobedničkog postolja i svetska štampa nije mogla to da fotografiše.
Međutim, njegove tvrdnje je nemoguće dokazati, jer su svi učesnici mrtvi. Ali je objasnio razlog zašto niko nije htio da govori o tom događaju onako kako se zbio.
– Posleratna Nemačka je mislila da je Hitler ignorisao Ovensa, a mi smo odlučili da ne izvestimo o toj fotografiji. Postigli smo dogovor da bi i trebalo da se nastavi sa predstavljanjem Hitlera kao negativca – rekao je Mišner.
Sam Ovens ne govori o rukovanju, ali uopšte ne spori da ga je Hitler pozdravio.
– Kad sam prošao pored Kancelara on je ustao, mahnuo mi je rukom, a ja sam mu odmahnuo. Mislim da su hroničari preterali u lošem prikazivanju nemačkog Firera – kaže on dokumentarcu koji se pojavio 1970.
Ono što je najzanimljivije je da je lažno opanjkavanje Hitlera u vezi sa Ovensom nastalo iz sličnog događaja, ali sa druge strane Atlantika. Olimpijskog šampiona nije primio, niti se sa njim rukovao, niti se pozdravio – američki predsednik!
Frenklin D. Ruzvelt je iz straha od reakcije glasača u južnim državama SAD, odbio je da primi Ovensa u Beloj kući. Očekivali su se izbori i Ruzvelt nije hteo da zbog rukovanja sa crncem izgubi glasove.
Ovens nikad nije krio da ga je ponizio njegov predsednik, a ne nemački kancelar.
– U Nemačkoj sam bio slavljen kao olimpijski šampion, a u svojoj zemlji samo morao ići u zadnji deo autobusa – govorio je Ovens.
Da li je postojalo rasističko raspoloženje?
Ljubimac nemačke publike, Karl Ludvig “Luc” Long, specijalista za skok u dalj i troskok, pomogao je Ovensu da se smiri i prođe kvalifikacije. Ovens je dva puta prestupio i sledeći skok je mogao da ga izbaci iz trke za medalju. Long je ležao pored Ovensa i ukazao mu na grešku. Ulio mu je samopouzdanje, rekavši da se odrazi ranije, jer ima dužinu da dostigne normu za finale, koja iznosi 7,15 metara.
Ovens će u finalu oboriti svetski rekord i iza sebe ostaviti Longa. Na pobedničkom postolju, Long pozdravlja još nekompromitovanim pozdravom – uzdignutom desnicom. Kasnije, kao vojnik Vermahta, stradaće na Siciliji 1943.
Kako nastaje ova priča, koju bi, da se ne radi o Hitleru, danas zvali propagandom i uplitanjem politike u sport? Politika i Vreme, beogradski listovi koji su izveštavali iz Berlina, ne pominju ovaj incident. Navodi se da “nemačka publika, iako joj se je svidelo trčanje crnih atletičara, nije dočekala sa naročitim oduševljenjem”.
Zanimljiva konstatacija, jer je Ovens savladao domaćeg takmičara, pa nije jasno kakvo oduševljenje je očekivao novinar Politike.
No, vratimo se Hitleru. On se spominje u spornom konteksu tek kasnije. Drugog dana olimpijade, on napušta stadion i ne pozdravlja dvojicu osvajača medalja u skoku u vis, Džonsona i Albritona, obojica afroamerikanci. Nemački protokol kaže da je firer napustio stadion da bi izbegao gužvu, ali engleski Dejli Herald, na koji se pozivaju Vreme i Politika, pišu o tome da je Hitler odbio da čestita pobednicima zbog boje kože.
Istina je nešto drugačija. Hitler je prvog dana zaista čestitao finskom i nemačkom atletičaru. Iz MOK je Hitleru zamereno da krši protokol, jer nije bio zvanično lice već samo gost na stadionu. To što je bio prvi čovek zemlje domaćina nije mu davalo pravo da se gura u prve redove i čestita pobednicima. Hitler je to prihvatio, i nadalje je samo privatno četstitao uspehe nemačkim sportistima.
Ovaj događaj je ipak iskorišćen za antihitlerovsku propagandu, ali u glavnoj ulozi nije bio Džonson, već njegov daleko poznatiji cimer iz olimpijskog sela Džesi Ovens, koji je stekao globalnu slavu. U famu koja se širila o Hitleru su se uklapale njegove rasističke izjave o crnim sportistima, koje mu se kasnije pripisuju.
Albert Šper, kasnije ključni svjedok pokajnik u Nirbergu, u “Sećanjima iz Trećeg rajha” navodi da je Hitler komentarisao da su Amerikanci krivi što su dopustili da im medalje osvajaju crnci i da se nikad ne bi rukovao sa njima. Tada je navodno odbio predlog da se slika sa Ovensom.
Zanimljivo je da nemačko ministarstvo propagande zabranjuje nekim novinama da vređaju crne sportiste, jer je to Nemačkoj kvarilo ugled u svetu.
Još zanimljivije je da u pomenutoj “Priči o Džesiju Ovensu” sam atletičar tvrdi da mu je posle olimpijade sa više strana savetovano da ne demantuje tu famu o neostvarenom bliskom susretu sa Hitlerom. Da li je zaista došlo do rukovanja, i da li je to zaista slikano?
Očevici tvrde tako. Sam Ovens tvrdi da Hitler nije utekao pred njim, već da mu je mahnuo. Čini se da čitava fama o ovome zaista spada u onu “hiljadu puta ponovljenu laž” koja je postala “istina”.
