Pobedonosac Georgije, Sveti Đorđe, Đurađ, Džordž, Žorž, Horhe je simbol hrišćanskog viteštva, a njegova predstava dok kopljem probada aždaju je jedan od najpopularnijih planetarnih simbola. Ovog sveca, koga Srbi danas proslavljaju, najviše država, gradova i najrazličitijih organizacija širom sveta uzelo je za zaštitnika.
Kult Svetog Đorđa procvetao je u 9. veku na pravoslavnom Istoku, a tri veka kasnije krstaši ga s pohoda u Svetoj zemlji prenose na Zapad. Naučnici kažu da herojski prikaz Svetog Georgija kao ljutog viteza konjanika ne odgovara prvobitnoj ikonografskoj predstavi i predanju koji veličaju mučeništvo, pišu Novosti.
Arheolozi su najstarije kamene reljefe pobedonosca koji probada aždaju pronašli na teritoriji Srbije. Neki smatraju da je reč o drevnom prethrišćanskom “podunavskom konjaniku” i da su krstovi na reljefu naknadno uklesani.
Evropski slavisti su sredinom 19. veka ukazali da Sveti Georgije kod Srba uživa snažan kult kao “oslobodilac zarobljenih, zaštitnik siromašnih, lekar bolesnih, borac protiv careva, pobednik i velikomučenik”.
Đurđevdan je jedna od tri najčešće srpske krsne slave, a sveti vitez je utkan u državni mit: on oslobađa Nemanju koga su zatočila ljubomorna braća posle čega on stvara najmoćniju državu srednjovekovnog Balkana.
U znak zahvalnosti veliki župan diže monumentalne Đurđeve stupove nad prestonim Rasom. Stefan Prvovenčani u očevom žitiju piše da Nemanja pred presudnu bitku s Vizantincima dobija časni krst i izuzetno sudbinsko koplje.
Simbolika je više nego jasna, a pojačava je priča o arhijereju kome se javlja lično Sveti Georgije i govori mu da ide u pomoć Nemanji, koji oličava Srbiju – navodi dr Vlada Stanković, vizantolog.
Ruski konzul Aleksandar Giljferding 1859. putuje po Pešterskoj visoravni i beleži da su mu meštani pokazali drevne zidine na planinskom vrhu Trojan i ispričali legendu, po kojoj je tu bio grad pod kojim je Sveti Đorđe pobedio aždaju i spasao princezu, kći vladara Trojana. To predanje kazuje da je svetac mačem prvo udario u kamen da isproba oštricu i prosekao stenu iz koje teče izvor Đurđevice. Ranjena ala se “brćaknula” – praćaknula kod sela Braćak, kod Pružnja se opružila, a luda od bola repom je okrnjila šumu u Krnjoj Jeli.
U samrtnom ropcu “zaninala” je, zanjihala, planinu Ninaju, a pod mačem Svetog Georgija izdahnula je kraj pećine vrela Raške, gde se nalazilo prethrišćansko srpsko svetilište. To mesto, na stotinak metara od manastira Sopoćani, zove se Koštano polje, jer su po legendi tu dugo ležale divovske aždajine kosti.
Ova legenda je možda razlog zbog koga je kralj Radoslav na priprati Bogorodičine crkve u Studenici uklesao lik pobedonosca s mačem.
– Ne može biti sumnje da je legenda o Svetom Đorđu kao vitezu na konju i pobediocu aždaje, koji je spasao Trojan grad i ćerku bana tog grada svojina usmene literature srpskog naroda – smatrao je veliki istoričar Stojan Novaković.
Inspiracija herojima
Legende o tome da je Sveti Đorđe pogubio troglavog cara-aždaju koji je živeo u Trojanovom gradu na Ceru, zabeležili su Milovan Vidaković i Milan Đ. Milićević.
Na Jastrepcu je legenda o Svetom Đorđu evoluirala pa je ala napala caricu Milicu, a ubio ga je legendarni Zmaj Ognjeni Vuk, despot Vuk Grgurević Branković. Kraljević Marko je preuzeo ulogu Svetog Georgija kad se borio protiv troglavog Arapina.
