Ljudi su već od samih svojih početaka shvatili kako im treba sistem mera i kazni kojima će se disciplinovati "nepoželjno ponašanje". U istoriji su takve kazne bile često mnogo brutalnije nego što su danas i nisu odgovarale samom zločinu
Ovo su primeri sedam drastičnih kazni pogubljenja kroz ljudsku istoriju.
1. “U ključalu vodu, u ključalu vodu…”
Možete li da zamisle da se čoveka kuva živ u ogromnom loncu? Iako ova kazna nije bila toliko česta, ona je svakako jedan od brutalnijih načina pogubljenja.
Arheolozi su pronašli prokuvane ljudske kosti, kao i srca stara oko 500 hiljada godina, ali i dalje nije jasno koji je zločin uzrokovao ovakvu kaznu. U Engleskoj je u 16. veku ovo bila legalna metoda kažnjavanja, a žrtva bi se uronila u ključalu vodu, ulje ili katran, a vatra bi se ugasila tek nakon što okrivljeni 10 minuta ne bi davali znake života.
2. Razapinjanje
Ova metoda bila je jedna od najužasnijih oblika pogubljenja, budući da je podrazumevala dugu patnju okrivljenih. Praktikovala se od 4. veka pre nove ere, najviše kod Kartaginaca, Persijanaca i Rimljana.
Osuđenik je bio vezan ili pribijen ekserima za drveni krst i ostavljen da visi, a taj prizor je trebao da bude upozorenje drugima da ne ponavljaju njegove zločine. Ponekad je, kao i prema Bibliji Isusu Hristu, osuđeniku naređeno da nosi svoj krst težak između 40 do 60 kilograma na svojim ramenima do mesta izvršenja kazne. Kako bi se dodatno ponizili, često su na krstu bili potpuno goli.
Postoje dokazi da se slična vrsta kažnjavanja praktikovala tokom Prvog i Drugog svetskog rata za zločine poput dezerterstva ili izdaje. Danas se na krst sa pristankom najčešće razapinju verski fanatici usprkos tome što se Katolička crkva tome protivi.
3. “Ko je kriv, odraće mu se koža!”
Jedan od najmanje civilizovanih načina mučenja i pogubljenja je metoda iz Srednjeg veka u kojoj bi se noževima uklanjali veliki delovi kože sa živih zatvorenika, koji bi potom umirali od infekcije ili bi doživeli “milost” pa bi rezanje vrata dočekali kao spas.
Najčešće su se tako kažnjavali kriminalci, zarobljeni vojnici i tzv. veštice pre oko hiljadu godina na prostorima Bliskog istoka. Žrtva je bila živa odrana, a njena koža obešena na javnom mestu kao upozorenje drugima.
4. Sakaćenje
Ovo je jedan od najtežih oblika kažnjavanja u ljudskoj istoriji, a njim su se kažnjavali lopovi i preljubnici. Izvodilo se tako što bi se žrtvi odstranio par ili gotovo svi vitalni organi jedan po jedan sa tela, a najčešće iz trbušne duplje. Praktivovala se na području Engleske, Holandije, Belgije i Japana.
U Japanu, ovo je postao i ritualni način samoubistva samuraja koji se naziva “seppuku”. U kasnom srednjem veku, ovom se metodom nije samo ubijalo, već su se i mučili ljudi uz pomoć male izgladnele životinje, na primer miša, koji bi bio stavljen na otvoreni abdomen žive žrtve.
5. Smrt na točku
Točak ili Katarinino kolo bila je poznata sprava za pogubljenje u razdoblju srednjeg veka, a koristilo se sve do kraja 19. veka. Nastalo je u staroj Grčkoj, ali se koristilo u celoj Evropi tako što bi se žrtva zavezala za drveni točak sa raširenim udovima. Potom bi se gvozdenim čekićima ili palicama lomile kosti osuđeniku dok se točak okretao.
Žrtva bi bila živa, ali polomljena, a ponekad joj je krvnik zadavao udarac u stomak ili grudi, što se nazivalo “udarcem milosti” te bi nakon toga osuđenik bio mrtav.
6. Smrt pod petama slona
Ova metoda pogubljenja bila je česta u pravosudnom sistemu južne i jugoistočne Azije pre 4.000 godina. Takođe su je koristili i Rimljani, a osuđenika bi se zavezao za tlo i na njega bi se pustio jedan ili nekoliko slonova da hodaju preko njega.
U drugoj verziji ove kazne koristili su se ogromni kameni blokovi koji bi se postavili osuđeniku na grudi, a uzrokovali bi smrt gušenjem ili drobljenjem grudnog koša i unutrašnjih organa.
7. Nabijanje na kolac
Ovaj oblik brutalnog pogubljenja praktikovali su Rimljani, Kinezi, Grci i Turci u srednjem veku, iako je zbog surovosti takva kazna retko izricana. Žrtva je probijena našiljenim drvenim štapom od rektuma do usta, uzrokujući brojna unutrašnja krvarenja i bolnu smrt. Potom su ih bacili u grobnice, a ponekad je pre izvršenja kazne žrtva sama morala da iskopa svoj grob.
