Au, što je škola zgodna... ili u prošlosti možda ipak nije bila?!
Škole u Srbiji tokom 19. veka u mnogome su se razlikovale od ovih današnjih. Učilo se lepo pisanje, “zbrajanje” i ručni rad, devojčice i dečaci bili su strogo odvojeni, verovanuka je bila obavezna za sve, a učitelj je umeo i da udari neposlušne đake!
U Srbiji 19. veka postojale su ove školske ustanove: osnovne (muške i ženske), srednje (gimnazije, polugimnazije, realka, gimnazijske realke, viša ženska škola i bogoslovija) i viša (Licej, odnosno kasnije Velika škola).
Prvi program za osnovne škole donet je 1838. godine. Osnovne škole tog vremena su bile uglavnom četvorogodišnje ili čak i kraće. Zabeleženo je da su 1843. godine u Srbiji postojale 143 takve škole u kojima je bilo 4400 učenika. Prvi zapisi o ženskim školama datiraju iz 1858. kada ih je bilo 22.
Ponašanje u tim školama bilo je strogo propisano pravilima. Ona su se nalazila podrobno opisana u đačkim knjižicama (kada su one uvedene), ali su ih i učitelji čitali razredu bar jednom nedeljno… da ih neko ne zaboravi.
Evo tih pravila:
1. Svaki učenik mora na vreme dolaziti u učilište, i bez nužde ne izostajati.
2. U učilištu treba biti miran i na ono što se govori paziti.
3. Svaki mora svoje stvari čuvati.
4. Svaki mora biti čist, umiven i očešljan.
5. Istinu valja govoriti.
6. S drugima valja živeti u ljubavi i bratski.
7. Niko ne sme sramotne reči govoriti, niti sramotno pevati niti psovati.
8. Niko ne sme tuđe zatajiti.
9. Niko ne sme ništa mrljati ni kvariti.
10. Niko ne sme pored sebe nožiće i druge škodljive stvari imati.
Posebno su bila propisana i pravila ponašanja đaka van škola, kao i načini ponašanja prema starijima i čuvanje zdravlja… Sve u svemu, sve što je potrebno za odrastanje u jednog “poštenog i časnog” čoveka.
Batina je iz raja izašla
One koji su ipak mislili da mogu i bez ovih pravila čekale su kazne. Najblaža je bila opomena i stajanje u ćošku, ali je bilo tu i ispisivanja rečenica po tabli, ostajanja za kaznu nakon završetka škole, pa i klečanja na kukuruzu i udaranja šibom po rukama, tabanima ili turu.
Ovakve metode kažnjavanja uglavnom nisu navođene u zvaničnim dokumentima, ali činjenica da su u praksi bile i te kako prisutne ostala je u sećanjima nekadašnjih đaka i zapisima kasnije uglednih Srba.
Tako, o “kamdžijama po goloj koži” pisao je Dositej Obradović. Srpski pesnik i Njegošev učitelj Sima Milutinović Sarajlija pričao je da je prvog dana škole dobio “takve batine od učitelja”, da se u tu školu više nikada nije vratio. Vuk Karadžić je opisao običaj poznat kao “subota đačka bubota” – dan kada bi se đaci tukli bez obzira na to da li su krivi ili ne.
Vaspitni metod poznat kao “Ko nije tučen, nije ni naučen” dugo se zadržao u Srbiji čak i nakon što je upotreba batina po školama zvanično zabranjena u svakom obliku 1879. godine.
A tako su i nastale poslovice: “Udri ga, pa će od njega čovek da ispadne!”, “Dete nebijeno, slabo odgojeno” ili “Batina je iz raja izašla”…
