Vesti  Istorijski zabavnik  /  Zanimljivosti iz istorije

DA ISPRATI SVAKI VAŠ GREH: "Đavolji advokat" je PROFESIJA i zaprepastićete se kad saznate ŠTA ON RADI!

Za izraz "Đavolji advokat“ čuli su skoro svi. Međutim, mnogi ne znaju na šta se tačno taj izraz odnosi. Sporadična istraživanja na nereprezentativnom uzorku pokazala su veliku kreativnost u tumačenju ovog pojma. Međutim, jako mali broj ljudi zna pravo značenje i nastanak ovog izraza.
Autor: Mladen Trbić Foto: Wikipedia
Vreme: 14:41h | 05. januar. 2017.
0

 

Izraz "Đavolji advokat“, ili u originalu "Advocato Diavolo“ je kolokvijalni naziv za formalnu poziciju unutar katoličke crkve pod nazivom Promotor Fidei. Pozicija Promotor Fidei je kroz vekove prošla kroz razne oblike, ali je u suštini uvek ostala usko  vezana za proces kanonizacije.

 

U prvom milenijumu hrišćanstva, kanonizacija - proces prihvatanja nekog istaknutog čoveka vere među svece, bio je umnogome lokalnog karaktera. Biskup teritorije na kojoj je potencijalni svetac živeo ili delovao bi bio glavna osoba koja je odlučivala o posvećivanju. To je vremenom dovelo do velikog broja sumnjivih kanonizacija, te je nastala potreba za unifikacijom tih pravila.

 

Nakon raskola iz 1054. godine, u centralističkoj kontroli kakvu je rimski Papa uveo, bilo je potpuno prirodno da Sveta stolica bude ta koja će voditi glavnu reč kada je u pitanju kanonizovanje svetaca. XI i XII vek su prošli u uspostavljanju centralizacije procesa kanonizacije, koji je okončan bulom pape Aleksandra III 1170. godine, kojom su sva ovlaštenja nad procesom pripala Svetoj stolici. Bio je to deo šireg procesa unutar katoličke crkve, koja je, uspevši da se izvuče iz snažnog zagrljaja svetovnih vladara, pokušala da formalizuje sve procese koji su se unutar nje dešavali i koji su bili u njenoj sferi interesovanja.

 

Formalizacija kanonizacijskog procesa došla je iz želje crkve da ograniči uticaj glasina i trenutne popularnosti, dajući procesu čvrstu, pravnu osnovu koja je donosila veći kredibilitet svetaca, ali i same crkve kao organizacije. Kanonizacija je dobila formu kvazi suđenja, u kome su predlagači, ali i druga lica koja su mogla prisustvovati ovom procesu, branili potencijalnog sveca od napada tužioca, koji je u ovom slučaju kolokvijalno nazvan "Đavolji advokat“, jer mu je zadatak bio da govori protiv sveca onako kako bi to radio i sam Đavo.

 

Naime, kada bi do odgovarajućeg organa unutar papske administracije stigao predlog o kanonizaciji određene osobe, zadatak "đavoljeg advokata“ je bio da na sve načine ospori taj predlog. Bez obzira na svoja uverenja, "đavolji advokat“  je bio dužan da iznese sve, pa i najmanje argumente koji su govorili protiv predloženog sveca, bilo da su njegovi grehovi bili životni ili doktrinarni. "Đavolji advokat“ vodio je pravu istragu o predloženoj osobi, u kojoj bi ispitivao ljude koji su ga poznavali, one koji su sa njim radili, i generalno svakoga ko bi o toj temi imao bilo šta suvislo da kaže.

 

Katolička enciklopedija iz 1913. godine navodi da su zadaci Promotor Fideia “sprečiti bilo kakve ishitrene odluke u vezi sa čudima koje je izvodio i vrlinama koje je posedovao predloženi; moraju mu se dostaviti svi dokumenti vezani za proces kanonizacije; njegove sugestije ili sumnje u vrline i čuda moraju dobiti zadovoljavajući odgovor pred kongregacijom pre nego što se učini i jedan sledeći korak; njegova je dužnost da predloži prirodna objašnjenja za čuda koja je predloženi svetac učinio, čak i da iznese ljudske ili sebične motive za dela koja se pripisuju njegovim vrlinama...“

 

"Đavolji advokat“ bio je neka vrsta filtera, koji je onemogućavao da neko postane svetac zbog trenutne popularnosti, neko nad čijim likom i delom postoji određena sumnja, kao i da se spreči ishitrenost u odlukama.

 

Karakterističan primer rada "Đavoljeg advokata“ nalazimo kod Prospera Lambertinija, koji je obavljao funkciju Promotor Fideia skoro 20 godina, pre nego što je postao papa Benedikt XIV.  On je često i stvari koje su na svaki način pozitivne, umeo da predstavi negativnima. Na primer, sredinom XVIII veka je odbijen predlog za kanonizaciju jednog italijanskog monaha, poznatog po mnogobrojnim kvalitetnim religioznim tekstovima. Iako suština tekstova nije bila upitna, Lambertini je njegovu skribomaniju predstavio kao taštinu, neopravdanu želju za isticanjem među drugim religijskim piscima, te je stoga taj predlog odbijen.

 

 

Iako je neformalno uspostavljena nekoliko vekova ranije, do svog osnovnog oblika funkcija Promotor Fidei je došla za vreme pape Lava X "Mediči pape" u procesu kanonizacije Lorensa Justinijana. Svoj konačni oblik dobiće i formalno nešto kasnije, 1587. godine, i od tada je „Đavolov advokat“  zvanično postao jedno od  crkvenih tela, s tim da će dodatno dobiti na važnosti početkom XVIII veka.

 

Kraj foralnom, ali delimično i neformalnom, postojanju "Đavololjih advokata“ doći će u drugoj polovini XX veka. Prvo je, reformama iz 1969. uloga Pormotor Fidei dosta oslabljena, da bi bila i potpuno ukinuta pod Jovanom Pavlom II 1983. godine. On je u svom delu "Divini Perfectionis Magister" potpuno promenio proces kanonizacije, ukinuo pređašnja pravila i uveo nove norme. Tako je funkciju  Promotor Fidei zamenila funkcija Sekretara, ali sa mnogo manjim ovlašćenjima.

 

Ove reforme dovele su do procesa koji je Vatikanu doneo nadimak "fabrika svetaca“. Naime, papa Jovan Pavle II je za svece proglasio 480 ljudi, koliko i svi njegovi prethodnici od 1588 do 1978.   

 

U XXI veku, uloga "Đavoljeg advokata“ se pojavi s vremena na vreme, mada u potpuno drugačijim okvirima. Godine 2002. pri procesu kanonizacije Majke Tereze, Aroup Čaterje i Kristofer Hičins su pozvani da "svedoče“ protiv Majke Tereze kao svetice. Obojica ateisti, iznosili su apsurdne razloge protiv kanonizacije, kao što je neuspeh u suzbijanju siromaštva u Indiji i slične stvari. Međutim, pitanja koja bi zaista mogla da sruše predlog, kao na primer praktikovanje vere sa elementima paganizma, nije bilo postavljeno, jer niko nije želeo da glumi "Đavoljeg advokata“ – neformalno.

Komentari

Nije moguće komentarisati vesti starije od 5 dana.