Jedna od omiljenih tvrdnji srpskih nacionalista je da su Slovenija i Hrvatska ”ekonomski procvetale na račun Srbije u sklopu paklenog plana Josipa Broza. Ova teza je izveštajem CIA dobila potvrdu. Hrvati bi trebalo da mu budu zahvalni.
Američka Centralna obaveštajna agencija (CIA) postavila je na internet 12 miliona stranica sa kojih je skinuta oznaka tajnosti. Među njima je i izveštaj o transferu fabrika iz Srbije posle Drugog svetskog rata.
Da li je Josip Broz Tito naredio da se, ubrzanim tempom, srpska industrija prebaci u zapadne delove SFRJ posle Rezolucije Informbiroa (doneta 1948. u Bukureštu) u strahu od invazije SSSR, ili je nešto drugo imao u glavi – pitanje je na koje Beograd, Zagreb I Ljubljana već 60 godina nude različite odgovore.
CIA agentura u nekadašnjoj Jugoslaviji nije imala dilemu. Revnosno prateći sve što se ticalo ekonomije, prosledila je šefovima 13. decembra 1955. izveštaj o transferu industrije u Sloveniju, primećujući da je oko ovog pitanja “planula” dva meseca pre toga žestoka polemika između srpskog i crnogorskog rukovodstva Centralnog komiteta komunističke partije s jedne strane i slovenačkog, odnosno hrvatskog rukovodstva s druge.
U izveštaju CIA – RDP80 – 00810A008600430009 – 4 doslovno stoji da je sve rešio Tito. Navodno je “odložio pripreme za transfer srpskih fabrika u interesu jedinstva partije”, ali je bilo očigledno da je “podržao Slovence i Hrvate”.
Okosnica razdora, uz “transfer fabrika iz Srbije u Sloveniju kada stručnjaci za električnu energiju budu na raspolaganju”, bio je i “predlog za promenu rute dotadašnje Jadranske pruge”, koja je vodila od Beograda ka Baru, ka poželjnijem pravcu: Beograd – Sušak (danas deo Rijeke).
Jedna od omiljenih tvrdnji srpskih nacionalista tokom ratnih devedesetih godina je bila da su Slovenija i Hrvatska “ekonomski procvetale na račun Srbije u sklopu paklenog plana Josipa Broza i njegovog savetnika Edvarda Kardelja”. Na neki način je ovim izveštajem CIA dobila potvrdu: organizovano je premeštanje više od 70 fabrika iz Srbije.
Navodi se da je u Osijek otišla fabrika sapuna, u Zagreb fabrika baterija, iz Beočina su u Split poslano postrojenje za proizvodnju cementa, takođe u Split je za potrebe brodogradilišta prebačena divovska metalna presa iz Kragujevca (tada najveća na Balkanu), čitava jedna električna centrala iz Srbobrana završila je kod Kranja, između ostalog čak i ergela rasnih konja iz Stare Marovice kraj Bačke Palanke…
Ondašnji poznavaoci prilika tvrde da je “Fabrika automobila Maribor”, poznata po „tamićima,”, osnovana odlukom Ministarstva teške industrije – fabrika kamiona iz Industrije motora Rakovica razmontirana je i s kompletnom tehničkom dokumentacijom premeštena u Sloveniju.
Srpski ekonomisti su devedesetih godina prošlog veka tvrdili da bi “Srbija danas bila balkanski Japan, a Hrvatska i Slovenija njeni Vijetnam i Laos” da je srpsko i crnogorsko rukovodstvo na ovakve namere smelo da kaže odlučno – “ne”. Ali, Petar Stambolić i Blažo Jovanović, učesnici rasprave sa srpske i crnogorske strane, nisu se usudili Titu da kažu ni “a”. Predsednik SFRJ ih je zbog poslušnosti nagradio brojnim foteljama.
Stambolić je bio i ministar finansija Srbije, potpredsednik Vlade Srbije, predsednik Vlade Srbije, predsednik srpske Skupštine, ministar poljoprivrede vlade FNRJ, predsednik Savezne narodne skupštine, prvi čovek Saveznog izvršnog veča. Političku karijeru je obogatio i predsednikovanjem Predsedništva SFRJ.
Blažo Jovanović nekada nije mogao ni da se seti koje je sve funkcije obavljao u Crnoj Gori i na saveznom nivou.
S druge strane, uz podršku Tita, kako konstatuje CIA, profitirali su sekretar CK SK Slovenije Miha Marinko i njegov kolega iz Hrvatske, Vladimir Bakarić, koji je vladao gotovo 40 godina.
