Čika Miša Đurić i danas je primer svim prosvetnim radnicima i uzor na koji se mnogi ugledaju.
Miloš Đurić, rođen u Slavonskom Benkovcu, bio je čuveni srpski klasični filolog, profesor, filozof, prevodilac i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Ovaj slavni helenista počeo je da radi na Filozofskom fakultetu u Beogradu septembra 1928. godine.
Za vreme rata, okupatori su ga penzionisali i udaljili sa Univerziteta. Razlog za to bilo je Đurićevo odbijanje da potpiše proglas protiv komunista, pod nazivom “Apel srpskom narodu”.
– Ne mogu da potpišem apel protiv partizana kada se među njima nalazi više od polovine mojih studenata. Šta će mi reći kada se ponovo sretnemo – rekao je tada Đurić.
Pošto mu je profesor muzike došapnuo da treba da potpiše apel, da će u protivnom stradati, Miloš Đurić mu je odgovorio sledećim rečima:
– Lako je tebi. Ti u diple sviraš, a ja im predajem etiku.
Tada počinju najteže godine za profesora Đurića. Nakon penzionisanja 1942. godine, Miloš Đurić je i uhapšen i odveden u Banjički logor. Govorio je da su mu najteža bila jutra u kojima bi ugledao kapute onih koji su streljani u toku prethodne noći.
Sin jedinac Miloša Đurića, Rastko, poginuo je 8. aprila 1945. godine u Slavoniji, jurišajući na neprijateljske položaje. Otac nikada nije uspeo da pronađe njegovo telo. Rastkova pogibija učinila je Đurića još plemenitijim, te je tako u svojim učenicima i studentima nalazio sinove i ćerke.
Posle rata, Đurić je nastavio da radi na Filozofskom fakultetu, a 1950. godine izabran je za redovnog profesora na Katedri klasične filologije. Penzionisan je 1962. godine, ali je nastavio da predaje istoriju helenske književnosti.
Studenti su ga toliko voleli, da su ga od milja među sobom zvali “čika Miša”. Danas se jedna ulica na Karaburmi zove po njemu – ulica Čika-Miše Đurića, a udruženje književnih prevodilaca Srbije svake godine dodeljuje nagradu koja nosi njegovo ime.
