Često se povlači pitanje muških i ženskih odgovornosti, zadataka i uloga kako u svakodnevnim stvarima, tako i na poslu i u porodici. Ovi poslednji, verovatno još uvek nose sa sobom najveći broj stereotipnih obrazaca ponašanja i razmišljanja. Da li muškarci treba da pomažu ženama oko poslova domaćinstva?
Jutros sam išao u šetnju I do supermarket sa decom (već imaju 15 meseci, da ih pojedete, zaista!). Dok stojim u redu, par gospođa počinje da priča sa mnom I njih dve zaključuju istu stvar: „retkost je videti kako muškarci pomažu svojim ženama sa decom”. Ovo je jedna od onih situacija u kojima bih voleo da mogu da nakratko isprovociram nekoga i ispoljim svoj u najfeminističkiju stranu. Ipak, danas sam kasnio na ručak i zadovoljio sam se time da se osmehnem, zahvalim i produžim kući.
Šta je trebalo da kažem ovim gospođama? Verovatno bih, kao i drugim situacijama, odgovorio sa „opostite godpođo, ali ne, niti pomažem niti pomišljam da na to da pomažem svojoj ženi sa decom“.I preskočio bih onaj deo sa objašnjenjem svoje tačke gledišta o ovoj temi.
Pre nego što sam imao decu nikada nisam bio od onih partnera ili supružnika koji pomažu svojoj ženi sa kućnim poslovima. Ali, ni meni moja žena nikada nije pomagala. I kada su stigla deca stvari su ostale manje-više iste: niti sam joj pomagao sa kućom, niti sada sa decom. Naći će se još poneko ko i dalje nije shvatio u čemu je stvar i misliće svašta o meni i sažaljevati moju ženu (jadna, baš joj je neki zapao!). Ne, ja ne pomažem svojoj ženi sa decom jer ne mogu da pomognem nekome sa nečim što je podjednako i moja odgovornost.
Deca, isto kao i kućni poslovi, nisu ničije vlasnišštvo: ne pripadaju ni ženi ni muškarcu. Oni su obostrana odgovornost. Iz ovog razloga umem da se uvredim kada me, na dobronameran način (veoma sam dosledan), pohvale „kako mnogo pomažem svojoj ženi“. Kao da to nisu moja deca i nisu moja odgovornost. Radim, sa dosta truda i zadovoljstva, ni manje ni više nego ono što mi pripada. Isto tako i moj a žena. I koliko god se trudio nikada neću moći da uradim toliko stvari i tako dobro kao što ona to radi.
Zbog čega imamo ovakav stav o odgovornostima?
Još uvek u glavi imamo model patrijarhalne porodice u kojoj je podela zadataka veoma dobro definisana: muškarac je onaj koji obezbeđuje sredstva, a žena je domaćica u kući (tu su i deca uključena). Međutim, društvo se korenito promenilo u poslednjih nekoliko decenija (srećom) i ova podela uloga je prevaziđena odavno. Današnja žena, iako je još uvek društven odosta diskriminisana (dovoljno je pogledati razliku u platama i mogućnostima za razvoj karijere) jeste agens sopstvenog razvoja, i ima mogućnost da razvije profesionalnu karijeruu istim oblastima kao i muškarac i, ukoliko odluči da se posveti brizi o deci to je, u većini slučajeva, stvar ličnog izbora, a ne zbog nedostatka prilika ili društvenih prava.
U vremenu kada postoji ova jednakost između muškarca i žene, pretpostaviti de facto da su deca odgovorost žene je prošlost. Danas muškarac i žena dele (ili bi trebalo da dele) na ravnopravan način one poslove koji ih se oboje tiču, kao što su kuća i deca. A šta je „ravnopravan način“? Ova ravnopravnost ne implicira u (gotovo) nijednom slučaju podelu 50:50, već jednu fleksibilnu adaptaciju raspoloživosti članova porodice i neophodnih zadataka. Na primer, pomislićemo kako bi bilo nepravedno podeliti obaveze 50-50 u situaciji kada žena stiže kući u 20:00, nakon 12 sati rada, dok je njen partner bio kod kuće još od podneva. Podela „pola-pola“bi bila izrazito nepravedna. Isto je tako i u obrnutoj siituaciji.
Deca donose odlazak korak dalje u ovoj fleksibilnosti i predstavljaju važan test kompatibilnosti i timskog rada u paru (i kada dođu u paru, kao u našem slučaju, još i više). Već sam ranije pričao o ulozi oca u periodu dojenja, jer se čini da se mnogi očevi osećaju izgubljeno u ovoj etapi misleći da je žena jedina koja može učiniti nešto za dete. Daleko od toga. Ali kako deca rastu, uloga koju igra otac raste još više ukoliko je to moguće.
Koje su dužnosti oca, a koje majke?
Osim što je (iz očiglednih razloga) majka zadužena za dojenje, ostale dužnosti vezane za decu nisu ničije ekskluzivno vlasništvo, u potpunosti i apsolutno su međusobno razmenjljivi između oca i majke u zavisnosti of okolnosti, preferencija (njihovih ili dečjih – danas hoću da me uspava mama/tata) ili sposobnosti jednog i drugog.
Dobra podela ovih dužnosti jeste ono što je izbalansirano, pravedno, što ne stvara konflikt i što omogućuje harmonični razvoj kućne rutine.
Kakav model želim da prenesem svojoj deci?
Želim da moja deca odrastajući neznajući da li je peglanje muška ili ženska stvar. Da ne znaju da li je kupanje ono što obavlja mama ili tata. Da ne posmatraju kuhinju kao bilo čiji feudalni posed, kao ni aspirator, slaganje odeće ili sređivanje ormara. Da ušuškaju, manje-više podjednako često, jedno drugo pred spavanje, da ispričaju svoje tajne, da se igraju ili naljute. Da ne postoji „glava“ kuće, već da svi zajedno živimo na najsrećnij mogući način.
Tako da, ne, gospođo, ja ne pomažem svojoj ženi sa decom. Ni sa kućom. Sa njima sam u supermarketu i šetnji jer su oni moja deca i prate me tamo gde ja idem. Menjam im pelene, kupam ih, izvodim ih u park i pripremam im hranu ne da bih pomogao svojoj ženi, već zato što su oni moja deca, oni su moja odgovornost i želim da rastu u takvom modelu porodice i raspodeli dužnosti koja je različita od one koju smo Vi i ja imali.
