Prototip je za 52 minuta, koliko je proces trajao, obavio oko 3,5 miliona radnji. Mančesterska Beba, poznata kao mala eksperimentalna mašina, bila je prvi svetski nepokretni računar. Njeno stvaranje otvorilo je put prvim komercijalnim računarima u gradu poznatom po centru nauke i inovacija.
Dr Tomi Gordon Tomas imao je 19 godina i bio je na završnoj godini fizike u Mančesteru kada je upoznao Freda Vilijamsa, koji je sa kolegama Tomom Kilbrnom i Džefom Tutilom dizajnirao Bebu.
On je sada devedestogodišnjak i za BBC se iz svoje kuće u Novom Južnom Velsu u Australiji, priseća revolucionarne mašine.
– Moj posao je bio da napravim kolevku za Bebu. Bila je to grupa ljudi koja je zajedno radila tokom rata i koja je uključila nas mlađe u proces… Za sve nas je to bila avantura – kaže dr Tomas.
Tomas se u projekat uključio odmah nakon prvog uspešnog procesa, radeći na kompjuteru za svoj master.
Dim i prašina
Seća se stare laboratorije u prljavoj, zapuštenoj zgradi u tadašnjem Mančester Viktorija Univerzitetu.
– Nakon prve, originalne Bebe, bile su nam potrebne razne druge karakteristike. Moj posao je uglavnom bio da konstruišem memoriju i otišli smo u drugu malu sobu i napravili je. Pošto je to radilo, svu opremu smo premestili iz male sobe. Mančester je u to vreme, odmah posle rata, bio pun dima i prašine i bilo je čudo da smo uopšte imali posla – kaže.
Naučnici koji su radili za Bebu radili su sa kompanijom Feranti kako bi razvili Mančester Mark 1, što je dovelo do Feranti Mark 1, prvog komercijalnog računara opšte namene na svetu. Stapanje akademskih i komercijalnih veština pomoglo je pretvaranju sna u javu.
– Jedna je stvar imati ideju, a druga je izaći na tržište… – kaže Tomas.
Intergalaktički?
Od bitova do gigabajtova
– To je prva mašina na svetu koja je praktično radila koristeći ono što se zove skladišni program – kaže on.
Prototip je popločao put komercijalnim računarima i bio je tehnički prvi kupljeni i prodati kompjuter, iako je račun iz februara 1951. poslat Univerzitetu u Mančesteru.
Dr Samner kaže da je napredak od tada zapanjujući. Prema njegovoj računici, prototip koji se pojavio u Mančesteru 21. juna 1948. godine, mogao je da uskladišti 1024, svaki bit kao nulu ili jedinicu. U poređenju sa tim, pametni telefon danas ima 64 gigabajta memorije, što je 500 miliona puta više.
Mašina iz 1948. bila je brza za svoje vreme, radeći brzinom od oko 1.000 instrukcija po sekundi. Moderni procesori laptopova ili tableta mogu do dostignu 20 ili 30 miliona puta ove brzine, kaže dr Samner, dok instrukcije mogu biti mnogo komplikovanije.
Bebu je činila serija polica sa opremom, visoka više od pet metara, zauzimala je celu sobu i bila teška oko tone. Koristeći isti prostor danas, mogao bi da se napravi masivan moćni superračunar, poput projekta SpinNaker, koji simulira funkcije mozga.
